Stražilovo

408

СТРАЖИЛОВО

БР. 26.

ја све разумем, па сам миран; ал' они'? На што та мучења? Човеку, који је докучио, да му је у души велика мисао, општа мисао, њему је све једно, где год живео, што год осећао. Чак живео ли, или не живео ... Зар није тако ? — Може бити, одговори лекар, седајући на столицу у угао од собе, да посматра болесника, који брзо ходаше из угла у угао, шљапајући грдним папучама од коњске коже и размахујући полама спаваће хаљине од памучне материје с широким црвеним пругама и крупним цветовима. Фелчер и надзорник, који праћаху лекара, остадоше и даље на врати'. — И она је у мени! ускликну болесник. И кад је нађох, ја осетих, да сам се препородио. Осећаји се изоштрише, мозак ради, како икада. Што се пређе докучивало дугим закључивањем и домишљањем, сад ја дознајем интуитивно. Ја сам постигао реалност онога, што је философија израдила. Ја проживљујем сам собом велике идеје о том, да су простор и време — фикције. Ја живим у свима вековима. Ја живим без простора, свуда или нигде, како хоћете. И за то ми је све једно, држали ви мене овде или ме пустили на слободу, био_ ја слободан или везан. Ја сам приметио, да ту има још неколико таких, као што сам и сам. Ал' за осталу гомилу тај је положај ужасан. За што их не пустите на слободу ? Коме је стало .... — Ви рекосте, прекиде га лекар —• да ви живите изван времена и изван простора. Но морате ипак признати, да смо ја и ви у овој соби и да је сада — лекар извади сахат ■— пола једанаест 6. маја 18** године. Шта ви на то велите? — Ништа. Мени је све једно, где год био и кад год живео. Кад је мени све једно, зар не ће то рећи, да сам ја свуда и свагда ? ЈЈекар се насмеја. — Чудна логика, рече он, устајући. — С богом, ви сте у праву. До виђења. Не бисте ли хтели цигару ? — Хвала вам. Застаде, узе цигару, па јој нервозно одгризе врх. — То је свет, микрокозам. На једном крају алкали, на другом •— киселине .... Така је рдвнотежа и у свету, у коме се неутрализују противни елементи. Здраво, докторе! Лекар оде даље. Већина га болесника изгледаше, извирујући из својих иостеља. Никакво поглаварство не поштују тако подложници, као лекара — психијатра, његове луде. Кад болесник остаде на само, стаде и даље журно ходати из угла у угао. Донеше му чај; с ногу, у два пут, испразни велику шољу и за тињи час поједе

комадешку бела хлеба. После изиде из своје собе, па неколико сати, без престанка, ходаше својим брзим и тешким корацима, с краја на крај целе куће. Дан беше кишовит, те болеснике не пуштаху у башту. ГСад је фелчер потражио новога болесника, показаше му га на крај ходника; стајаше онде, прислонпвши лице уз стакло од стаклених врата, па пажљиво гледаше у цветник. Необично га занимаше као крв црвен цветак, једна врста мака. — Изволите, да се измерите, рече фелчер, дрмнувши га за раме. А кад му се болесник лицем окрену, он се у мало не стресе од страха; толика дивља злоба и мржња гораше у махнитим -очима. Но кад спази фелчера, он одмах промени израз на лицу и послушно пође за њим, без и једне речи, као да се дубоко замислио. Уђоше у лекарски кабинет; болник сам стаде на даску мале децималие ваге; кад га фелчер измери, забилежи у књигу уз његово име 109 фуната. Други дан беше 107, трећи 106. — Ако тако пође и даље, не ће остати, рече лекар и наложи, да га хране, што се боље може. Но, не гледећи на то и на необични апетит болесников, он опадаше из дана у дан и фелчер записиваше у књигу све мањи и мањи број фуната. Болесник скоро никад не спаваше и провађаше целе дане у вечитом кретању. IV. Он беше на чисто, да је у лудници; знађаше и да је болестан. Кашто, као прве ноћи, буђаше бе, у сред тишине, после жестокога т} г марања по цео дан, осрћајући, да га кида у удовима и да му је глава страшно тешка, и тада беше при чистој свести и памети. Може бити за то, што у ноћној тишини и сумраку не беше утисака или што је било слабо можданог рада у човека, који се тек пренуо иза сна, он јасно разумеваше, шта је с њим и беше као здрав. Ал' дође дан; са светлошћу и пробуђењем живота у болници њега на ново захвате вали утисака; болесник им не могаше одолевати, па опет падаше у лудило. Његово стање беше чудна смеса правилних мисли и недотупавности. Он знађаше, да су око њега сами болесници, ал' у исти мах виђаше он у сваком од њих неко тајно лице, које се крије или је скривено, које је он пређе познавао или о ком је читао или слушао. Болница беше насељена људима свију времена и свију земаља. Ту беху и живи и мртви. Ту беху славни људи и силници светски, и војници, који изгибоше у последњој војни, и они, који устадоше из мртвих. Он гледаше себе у неком мађијском, чаробном кругу, који је скупио у себе сву снагу земљину, па у охолој занесености мишљаше, да је он средиште тога круга. Сви они, његови другови у