Stražilovo

Б р . 26.

СТРАЖИЛОВО

409

болници, скупише се амо за то, да изврше дело, у коме он назираше као кроз маглу дивски посао, намењен уништењу зла на земљи. Он не беше на чисго, шта ће то управо бити, ал' осећаше у себи доста снаге, да га изврши. Могаше да чита мисли других људи; гледаше у предметима сву њихову историју; велики брестови у болничкој башти причаху му читаве легенде из прошлости; за кућу, која је заиста поодавно саграђена, мишљаше, да је двор Петра великога и беше уверен, да је цар у њој живео о полтавском боју. Прочитао је он то на зидовима, на порушеном стропу, на комадима цигаља и каљева, што их је налазио по башти ; цела историја куће и баште беше на њима исписана. Он насели малену зграду мртвачке куће десетинама и стотинама давно умрлих људи и пажљиво завириваше у прозорчић, који гледаше из њене приземне избе у угао баште. назирући у варљивом одсјају светлости, на старом, шареном, прљавом стаклу познате црте, које је видео негде у животу или на сликама У то наступише ведри, лепи дани; болесници провађаху по целе дане на ваздуху у башти. Њихово одељење баште, малено, али на густо зарасло дрветима, засадише свуда цвећем, где се год могло. Надзорник их тераше да раде. у њему сви, који год беху, колико толико, за иосао; по целе дане чисте и посипају стазе неском, плеве и заливају гредице цвећа, краставаца, лубеница и диња, што су их сами, својим рукама, ускопали. У углу баштенском беху, на густо, засађене трешње; дуж њих пружаху се шеталишта од брестова; на среди, на омањој, вештачкој хумци, беше засаћено најлепше цвеће у целој башти ; сјајни цветови растијаху по крајевима горње површине, а на средини њеној шепирила се велика, крупна и ретка жута ђорђина са црвеним печама. Она беше некако средина целе баште, надвишаваше све цвеће, и могло се приметити, да јој многи болесници придају неки тајанствен значај. И новоме болеснику изгледаше она, исто тако, нешто необично, неки паладијум баште и зграде. И око стаза, свуда, засадише болесници различито цвеће. Беше ту махом свакојако цвеће, што га можеш наћи по малоруским баштицама: високе руже, сјајне петоније,.бокори високога дувана са малим, ружичастим цветовима, новчићи, кадифице, драгољуби и мак. Не далеко од степеница растијаху још три бокора мака, неке особите врсте; беше много мањи од обичнога и одликоваше се од њега необично сјајним, црвеним цветом. Тај је цветак и поразио болесника, кад је оно први дан, после доласка свога у болницу, гледао у башту кроз стаклена врата. Кад је изилазио први пут у башту, он је најпре, не силазећи са степеница, ногледао на то сјајно цве-

ће. Беше свега само два цветка; случајно су расли сваки за се и на неоплевљену месту тако. да свуда око њих беше лобода и неки коров. Болесници изилажаху, један за другим, на врата, на којима стајаше стразкар и даваше свакоме дебелу, белу, памучну капу с црвеним крстом. Те капе беху у рату, па их купише на лицитацији. Но болесник, разуме се, придаваше томе крсту тајанствени значај. Скинуо је капу с главе и погледао на крст, а за тим на цветове од мака. Цветови беху црвенији. — Он побеђује, рече болесник: — али ми ћемо видети. И он сиђе са степеница. Осврне се, на не приметивши стражара за својим леђима, прекорачи леју и пружи руку к цвету, али се ие усуди, да га откине. Осети жар и жигање у опруженој руци и по целом телу; као да нека силна струја непознате му силе излази из црвених листића и пролази кроз цело му тело. Примакне се ближе и пружи руку до самога цвета, ал' се цветак, као што се њему чињаше, бранио, пуштајући од себе отровни, самртни задах. Глава му се занесе; последњи пут се очајно усили и већ ухвати за стабљичицу, ал' му се, изненада, тешка рука спусти на плећа. То га беше стражар ухватио. — Не сме се кидати, рече стари Малорус. Немој ни по лејама да газиш. Има ту вас много луда! Сваки по цветак, па ће целу башту разнети, рече он уверљиво, дрзкећи га удиљ за рамена. Болесник му погледа у лице, ћутећки се ослободи његове руке, па узрујан пође стазом. — 0 несрећници! мишљаше он. — Ви не видите, ви сте тако заслепљени, да га још закриљујете. Но било, шта било, ја ћу с њим да свршим. Ако не данас, ми ћемо сутра поделити перје. Па ако ја погинем, није ли све једно . .. Шеташе се по башти до мркле вечери, упознајући се и заподирући чудновате разговоре, у којима сваки говорник слушаше само одзиве на своје луде мисли, које се исказиваху недотупавним и тајанственим речима. Болесник иђаше час с једним, час с другим и пред вече се још боље увери, да је „све готово," као што рече сам себи. На брзо, на брзо ће се распасти гвоздене решетке, сви ће ти заточеници изићи одавде и разићи се на све стране и цео свет ће да се стресе, да збаци са себе стару одећу, па да сине у новој, дивној красоти. Скоро да беше и заборавио на цветак, ал' кад изилажаше из баште и кад се пењаше уз степенице, оиази опет у густој, потамнелој и већ росној трави две црвене жеравке. Тада се одели од болесника па стаде иза стражара, и вребаше згодну прилику. Нико не виде, како је прескочио леју, зграбио цветак и бојажљиво га скрио