Stražilovo

508

СТРАЖИЛОВО

Бг. 32.

НАРОДНА ТРАДИЦИЈА И НЕПОГРЈЕШИМИ ИСТОРИЦИ. НАПИСАО СИНИША.

IV. Милош ОбилиЛ (Кобилић, КобиловиН) зет Лазарев. — „Непогр.јешиви" доказује, да се он право звао КобилиЛ и да није зет ЈГазарев. Звао се Милош, као што га данас сав српски народ зове и како му име српске народне пјесме и приче предаше, ОбилиЛ, шги како неки странци, калуђери и друга „наша браћа" хоће, КобилиИ или КобиловиЛ, па имао или три кобиле или ждријепце у свом грбу, то је мени са свијем све једно. Само опомињем, да су племићи у старо доба више пута мијењали своје предикате, јер презимена у смислу данашњем онда још није било. Да не дуљим лакрдије, опомињем само на грофове Хабсбург-а, који се од старине звали „Сгга^ уоп НаМсћ^вћиг^" а послије то преврнуше у „НаТзвћиг§-". И данашњи дом „НоћепиоПегп" звао се је на концу средњег вијека „2о11егп", а послије га видимо под именом „Вгап(1епћиг§-" ') а данас се зове „НоћепгоПегп". За што не би био могао и Обилић Лазара замолити, да му се предикат промјени из КобилиЛа у ОбилиИ? С тога. ћу га ја, а са мном ваљда и сваки Србин, и одселе називати ОбилиЛем, јер немам узрока тврдити са сестром ЈГеке капетана и са поноситом Маром Бранковића, „да ј' Милоша кобила родила". И.јелиМилош био Ерцеговац, Новопазарац, Поцерац или Рудничанин, то је Србу свеједно, јер је свакојако био Србин, и то најбољи, па је разумљиво, да би сваки рад бити с њиме у роду. Али нијекање, да је Милош зет Лазарев, угони у лаж сву народну традицију и све досадашње историке, те ме пригони, да се с тијем поближе бавим. Истина је, да је Лазар имао само иет кЛери, па и није могао имати уједанпут шест живијех зетова. Истина је, да је једна од њих била удата за Вука Сранковића, друга за Николу Горског (или Горјанског, ШсоЈаиз с!е Сгога) налатина мађарскога, трећа за Шишмана, цара Трновскога, четврта за ђурћа Срацимировића, а пета за султана Бајазита. Али је „непогрјешими" превидио, да је Шишман био вршњак са Лазаром, а друго: да је прије већ ожењен био са неком Маријом, кћерком неке Десиславе, која је у иночаству прозвана Дебора, и да му је, као што Јиречек у својој повјесници Бугара пише, кћи Лазарева била друга жена. Кад се сјетимо, да је Никола Горски год. 1386. или 1387. у пратњи краљице Јелисавете и Марије, т. ј. кад их је пратио преко Хрватске у Далмацију, ') Фридрих велики у евојим дјелима свагдје пише о евојој кући „1а та!80п де ВгапЛећоиг^.

од бана Ивана Хорвата убијен, опазићемо, да је иза њега остала још сирота удовица, која је за — скоро педесет година старога — Шишмана још доста млада била. 1 ) Кад нромислимо даље, да је Шишман, коме су Турци онда нећ били отели и Средац и Пирот, а брат му рођени, цар Видински, био противник, дочим му један други војвода оте Добручу, — сретан био, да се сроди с Лазарем, разумјећемо, да је он објеручке прихватио згоду, да у њега запроси кћер — удовицу палатина Николе Горског год. 138 7. 2 ) И сад ће нам изаћи на 5 кћери 6 зетова или по старости дјеца Лазарева: 1. Мара Бранковићева, 2. Вукосава Обилићева, 3. Деспина Горског а послије његове смрти жена Шишманова, 4. Јелена ђурђа Срацимировића, 5. Високи Стеван, 6. Вук, 7. (Оливера) Милева Бајазитова. Ова посљедња је год. 1389. ваљда тек четрнаесту годину била навршила и пошла је као петнаестгодишња дјевојчица, да се жртвује Турчину за матер, браћу и род свој! Сад је разумљиво, и да је Обилић већ 1371. могао бити зет Лазарев. Ето дакле! и ту не бунца наг ) Деспот Ђурађ, син Вуков, умрћо је 1457. у својој деведесетој години, рођен је дакле 1367. Ако је Мара била најстарије дијете Лазарево (као што ће и бити), па ако се удала навршивши шеснаесту годину, онда се она родила 1350. Но томе би ЈСазар, ако се у својој двадесетој години оженио, морао бити рођен око 1330. — Та година рођења пристаје и у ону претпоставу, да је мати Лазарева била прије љуба Душанова, па онда жена Припчева. А Шипшан, кад му 1365. умрије отац, био је већ одрастао, зрио човјек, дакле стар скоро као и ЈГазар. 2 ) Гдекоји веле, да није Никола палагин, него његов син, Никола жупан Мачвански био зет Лазарев, позивајући се на неку листину од Сигисмунда, у којој се спомиње, да је Никола нагнао Лазара, господара рашког, таста својега, на покорност круни угар.ској. Но ја мислим, да је Сигисмунд у овој листини набрајао заслуге Николе палатина, оца жупанова, јер сукоб Лазара са Мађари, о којем Сигисмунд говори, био је по српским летогшсцима године 1374. и 1379. за Лајоша I. (види: ШаФарик „Памнтки, други доплнак", стр. 74.) а за Сигисмунда и млађег Николе Горског не би рата Мађара са Лазарем. Лазар је своју кћер удао за Николу старијег ваљда још око 1366., још док је и сам био велики жупан, а млађи Никола добио је по смрти очиној у млађим годинама жупанство Мачванско као насљедије очино, као што је то био у Мађарској до нашијех времена обичај, иостављати племе угледнијех великаша као насљедне жупане. Кад узмемо, да је Милева, Лазарево најмлађе дијете, године 1390. могла се, премда још млада, удати, можемо вјеровати, да би Деспина, која је одмах иза Маре рођена, била престара за млађег Николу.