Stražilovo

568

боље, него да га мор.гш гледати како расте у сиротињи и жудно свачега? И он се опет маши пера. „Да је барем мати код куће!" рече Данка узданувши. „Је л', тата, да је мама код куће, онда се не би ни ти бојао?" „Заиста не," рече он из дубине душе. Што би се бојао, кад би она ту била, његова верна жена. кад би она поред њега била, готова, да све с њиме поднесе. И опет севну и гром пуче. Данка се сети јутрење молитве, коју је пре неки дан таман била научила, па сад. полу певајући, поче је читати као какву песму све слог но слог: Мили Боже, ти овога јутра Благослови родитеље моје; И без бриге да би они били: Дај да будем добро дете твоје. „А сад престани !" додаде одмах. На онда наслони главицу на очеве груди. Али отац не престаде и даље мислити. „И без бриге, да би они били, дај да будем добро дете твоје!" Па да ли треба још чега, па да човек буде срећан? Родитељи, који те љубе, добро дете — је ли то већ срећа?

И са срца његова одговори неки тихан глас: То је срећа. А свет? питаше га недовршено писмо са стола. Па сиротиња ? па оскудица ? Можеш ли поред свега тога ипак бити срећан? Али онај тихи глас пришану опет: То је срећа. Тако му нешто са срца говораше и са њим се препираше. Данка међу тим, све једнако држећи јабуку у руци, беше заспала. Она му ночиваше на грудима. Он се не могаде покренути с места а да је не разбуди. И тако не могаде даље писати. Дугачак, дугачак и тежак сат времена прође. У том се стиша и олуја и сунце засија. Указа се сунце а с њим и његова — жеиа. Кад се појави на вратима, а он показа лицем најпре на Данку, а носле мету прст на уста, за знак, да ваља ћутати. За тим јој показа телеграм и писмо. Она пребледе и погледа га питајући. У том се и њему разасветле пред очима: наже се и пољуби Данку у чело. Добра жена разумеде тај свети завет, приближи се мужу и мету руку на детињу главу. И тако осташе обоје срећни и одважни, да за детињу срећу стуне у нов живот. Ло немачком. Јулка Ђ.

У .-л7л/;,).дх> 1 ј ј\т№-

ЋУТИ!

Ири мећем хладно на уснице бледе ■Ју И зборим себи: ћути, ћути немо; Ти страни људи, пгга су они нама, Да срце своје открити им смемо ?

(Ма ~ уоп ЈЈиггп^вГеШ.) Болове твоје осећају л' они? Знају л' ти штогод о жељама тајним? Искрено небу новери се благом, Месецу, сунцу и звездама сјајним. Облаку мрком и валима плавим И сваком цветку — све поверит' смемо; Ну само опет ступиш ли међ људе, Сети се мене и тад ћути немо. —

С. Д. Мијалкопи!,.

Геуегкео

ПРИЛОШЦИ Оланкамен,

И. РУВАРЦА.

Бонфиније пише у угарске историје а IV. декаде књизи другој на крају, да се у рату краља Матије с Чесима особито -добро понели Стефан Запољанин, гроф сепешки, и Вук Деспот (1лрш Бевро^ев), и да је за то краљ Матија обасуо првога многим почастима, а потребитом деспоту даровао је кастио Реуех>кео (Т)еаро1;ат е^епит саб(;о11о Реуегкео ЈопауЦ;). По Бонфинију пишу исто тако или мало друкчије и Левенклав (у Пандектима стр. 213. и у Историји мусулмана стр. 17. — „Ааз саз1е11 Реге&ко) " и

Орбин (стр. 342.): „Уик — ћеТзТзе т с!опо Ја ге МаШа ип поШ сав^еПо сШата1о Гејсгсо", а Дифрен (Шуг. v. е! п. р. 71.) — „Упкив, Воп&ио 1лгри8 а<1ре11а1 ;и8 — а ге§е МаШа 1''(гЈ).ежат са81 :е11ит оТзРајић (III. 284. у II. изд.) пише, да: „Бранковичб дари учиненкш отђ кралл Волку сице описуета: „второму же Волку деспоту, отечества своего имену, дарова градт. зовомии Фегешкт, еже есп, главатши каменг, " (ср. Гл. XXXV. 92.), па ношто је упутио читаоца још Бонфинију, — продужио је Рајић: „Сего