Stražilovo

чз 106

тпици, 1Со;је је сам случај ту панио — све се то смјешка и ногледом милује. Мислиш чисто: сав се свијет зарекао, да заборави бриге и зановети, а можда и невол.е, игто га сјутра чекају, и настоји само да се бјегућим часом што бол.е окористи; на ти и нехотице иадају иа ум она два нонуларна стиха, у којима дједови. данашњијех Талијанана канда бјеху утврдили своју нрактичну Философију: N011 сппашо Г Јпсег^о Доташ', Ве сЈиев!' о§'§,'1 с1 е (1а4о ^'ос1ег.* У томе ,ја, којн сам овдје вилте ради мртвијех, нб ]>ади живијех донтао, не могу да се дово.вио начудим овом г.еселом ноЈмеду на свијет, овом не])манентиом иарпевалу, на се узалуд осв])ћем на големн стуб Марка Аврелија Аптонина и но н.ему тувим славпе нодвиге овога великога ћесара. Тај гдуви свједок, који са тога мјеста већ толико стол.ећа човјечије лудило посматра, не може да ме никако од овог веселог и жив<Јписног нрпзора одврати. Прости ми, велики и ' мудри царе; којп си нас стојичкој ФтмосоФији учио и земал.ске сујете жигосао, прости, ал је ова људска меиаже])нја.тако нривлачна, тако красна! Ја сам ипаче овдје прости гледалац, који се задовол.ава тиме, да своје очи »вп агИМел иа овим дивним ])имским л.епотнцама напгтри. Да краспа ли соја, Христе Боже! Ја још пнкад такове крвн не видјех. Има их, који мисле, да се старинеки тин бол.е сачувао у ок,0лици, и да су нрема томе л.епнге „Ро*) Не гдедајмо нгго ће сјутра С) ити, кад на.м је данас иросто да уживамо.

мањке" (сељакиње из Роман.е). које не вал.а, кажу, бркатн

са !

1'имл,а;п1;ама. Та маните ее, л.уди оожји ! Биле „Ромањке", или „Римл.апке", ја вас могу увјерити, да у некијем моментима човјек лијен^ да главу изгубн. Овдје женс.ка љепота није никаква ријеткост, него је с;а свим обичпа. појава, па онет те сВаког часа пзттенађује. То није она обична, вулгарна, л.епота, која те равнодугппа остав .ва, . ама л.еиота симпатнчпа, која те лнјепо у живац такне, л.епота лична, дивно спојена са л.енотом ра.ста. Молим те, да ми безусловпо вјерујеш, јер ово, што ти кажем, није пи иај ман.е прећерано. Не само на овој нијаци, него и свуда ио граду наилази човјек па оиу п])ивлачпу, нуну израза л.епоту, која би слаба човјека могла лако на танак лед да. паведе. Ти гдјегод нролазиш мирно нутем, осврћућ се мипгл.у па неку старину, коју си истом разгледао, или коју идепт да разгледатн, кад али иаједаред испапе нз једног дућапа убава жепека г.тава; тп, мој Србипе, лагаио уздахнеш, па својнм путе.ч. Не постојн мпого, ал' ето ти друге; тек Н1ТО си улицом савио, а оио се пред тобом створе два црна ока. којпма би се и мрттш у гробу обрадовао: доће ти чисто, да се заборавинт! Тн оида убрзанг кораке, на станент бјегати' колико те ноге носе, да умакнеш. без бруке тој убавој ианасти. Авај, браћо., чудне муке! Често сам пута у себи рекао, као да сам бо'зиа какву новост открио: е, сад знам, зашто ,је РаФајнло тако красна лица сликао и зашто су тако лијепе п.егове богородице! (Наставиће се). Марко Цар.

*Ц УШЕТНОСТ. 1Г

молоу уметн

СРЕТЕНСКА ЗАБАБА У корисг богослокској књржиици - коју богослови исК тако дуго очскују ириредила је овдаиш.а малепа ио-врсдиа свирачка дружииа веччрњу нчбчву еа игранком. Да ирограм ие би био јеДиоЛш. - , иа ирирсђивача одааваше се још чувена већ ица на гласовиру гђца Р1.\ч Добрипков-иИевџ

СРЕМ. КА Р.50 БЦИМА. и .богослови г.г. Јован ПротиЛ и Бошко П&гровиН. Забава ова била је врло леио носсћсна, за тс скобну саборску двораиу и сувише, дббровол.иих ирилога пало је доста, тс ће, ио свНма И »гледима судећи, богоеловска књижница добити овнм прилогом јак камен-станац својој будућноети. 11о ја нисам рад да говорим о богословекој