Stražilovo

чз 101 ЕЗ-

— Па овде нема пичВга, опази Вјера, погледавши пажљиво около себс, као да тражи, да иијс штогод оставила. — Заистанема! Каква је ово књига? запита је п хтеде узети књигу из њене руке. Она му је одмаче и метпу јс иза себе па иолицу. Оп се засмејја. — .Сакривате, као оно пскад рибизле у уста. Дсд покажите! Она одмахну главом одрпчући. — Аха, ви читатс књиге, које се, не могу показати ! рече он, шалећн се. — Хоћете ли још каве? заппта га она. Молим вас! Он устаде и прошета неколико пута прско собе, трудећи се да отвори с п.ом иепрекидаи и подужи разговор. Хтеоје дајој се покаже какав је, а н п.у да унозна. Да до1>с до тога, трудио се да нађе какву осетл.пву струну у њој те јој задаваше јсдпо питање за другим. По што се више ои журио п долазио у ватру, тим је она постајала мирнија и хладнија. — Слушајте, Вјера, можда се ви бојите мене? запита јс, ставши пред њом. Она га нијс разумела, него подпже зачуђсно своје велике очп к њему. — Дп, настави он, ви ми изгЈ /едате збуњени, заплашеип. Но њеном проппчпом ноглсду увиде, да иије 11и збуљена ни заплашема. Пптање је било глупо. То га разјсди. — Волите ли вашу бабушку и сестру? запита ,је даље. — 1)сз сумње их љубим. — А мсне? рече смејући се. — И вас ћу такођер волсти, ако будете заслужили, рсче истим тоном. — А како се може заслужнтн та срећа? Пе обраћати пажњс на менс, нс улазити без менс у моју собу, не распитивати шта волим а шта не. — Правоје рскла бабушка, да сте ви гордп, — Заиста? а којом приликом вам јс то рекла? — Ја сам имао намсру, да поклоним Малииовку вама и Марти, а бабушка речс, да ви то пе ћете иримити. Је ли то истина? — Мени је све једпо, била моја, само да ја, могу живети — Даклс ви љубите ој "тару ку!.у ? Јесте.

га била

—Онда дакле примате? — Ако хоћете да ми продате... даћу вам педссет хил.ада рубаља. — Тако оист не ћу ја. — Па добро, ја пристајем, само да можемо остати овде. — Онда ћу дати, да сс иаиише уговор. — Хвала вам, рече му. Ирулси му обадвс руке, а он јс загрлн и пол.уби. — Хајдете са мном, па ћу вам показати своје албуме, цртеже... — Добро, ви идите напред, аја ћу доћи каснијс. Он нођс натраг, бацивши у проласку још један поглед на нрозоре своје дражесне рођаке. — Вјера Васиљевпа јс'Јршла! рсчс жпвахно Јакову у нредсобљу. Вабуписа! дошла је Вјера! викпу цролазећи мимо бабушкипа кабипета. Мартицс! дошла је Вјсра! викну још једном код стсисннца, које воде у Мартину собу. Узвици, ларма, клицање, звека кључева, трчање овамо онамо — беше одговор на н.егов глас. Брже боље нретражи својс карте, панирс, изнесе у дворницу, порсђа нх но столу н не,стрнљпво стане ишчекивати да се Вјера отргне од загрљаја, мнлован.а п распитивања мајчпцс н Мартс н да дотрчи к њему, данаставп заиочети разговор, којем по н.сгову мншљењу не бп било краја. Али Вјераннкако да дође. Напослетку се већ и ражљути н поче куинти своје цртежс; да их носи у своју собу, кад ал врата се отворише и иред н.им се указа— Полина Карновна у хаљини од муслина, гарнираној са нлавим тракама. •— Госноде Боже! мргодио ирошапута Рајски, — Воп јоиг! започе она, внднм да ме нисте очекивали! 1)п соигаде! ја сверазумем! — НТта ваи је то ту? ах, албуми, слике, ироизводи ваше музе! Ја сам још у напред луда за њима. Покажите ми их, нокажите! прсклињем вас! Седитс овамо, ближе, ближе... Покрије диван и иеколико столица својом сукн.ом. Рајски.лсио зажсли, да је тресне оним кугијама и сликама. Ои стаде, не знајући да ли да бржс изиде и остави н.у саму или да се покори својој судбнпи и да јој покаже своје цртеже. — Немојте сс устезати, будите само смелији, говораше опа. Дед'тс, топаЈоиг Ббрпс, седиге овамо до мене, али нгго ближе! Рајски се- на једаред нсјдеозно засмеја и сеДс норсд њс.