Stražilovo

-43 102 ЕЗ-

— Тако ваља. Ја видим, да стс ме разумели... додаде она шапатом. — Ова барем, рече у себи Рајски, кога је почела забављати стара кокета, ова игра комедију најивно и отворено, не крије се и не окружава се маглом, као Вјера. — Имам једну молбу на вас, топчпиг Борис. Да ме сликате! Он јој не одговори ииигга. — Ви ћутите, дакле пристајете. Кад треба да дођсм? Како треба да сс обучсм? питаше га она нежним иогледом. —, Пустите ме, за Бога: морам на пол.с, иа свеж ваздух!... рече он с досадом устајући и трудећи се да ослободи своје ноге из н.епих су— Дх, ви сте узбуђени: то је ириродно да, ја сам то и хтела, да дођете у ватру! говорате ликујући и машући ленезом. — Кад ћете почети иортрет ? — Ако ме пе пустите, ,ја ћу викати! У том треиутку се тихо отворише врата и Вјера се ноказа у к.има. Она с/гојаше на прагу неколико тренутака, док је пе спазише. Прва је виде Крицка. — Вјсра Васиљсвна! повика она, зар сте се већ вратили, ох, колико ли среће! Уоич поив

таг^шег! Гледајте само, ваш соп«1п језаробл.сп, као лав у кавезу! Она пође да се загрли с Вјером, која посматраше са осмехом овај призор. — .Ја вас већ одавпа чекам! примети Рајски сухо. — Са свим добро сам урадила, што сам се закаснила, рече са фином иронијом Вјера, поздравивши се са Крицком. — Полина Карповна је дошла баш као што треба... — № е.чк -се рач ? потврђивашс Крицка. — Она се боље разуме него ја, настави Вјера, и узевши два три цртежа ногледа псмарно сваки по пско време и остави их опет на сто. — Како сам данас бледа ! рече, ставши нред огледало! Боли ме нсшто глава, рђаво сам спавала прошлу ноћ; идем да мало одахнем. До внђења, сои-чп! Извините, Полина Карповпа. 1'оворећи ове речи изиде и упути се у Мартииу собу.

— Сад смо опет сами! рече

шлипа

Кар-

повна, седајући па диван. Ходите, седите до мене али само што ближе!.. Рајски ћутећи зграби пагло цртеже, баци их у највећу кутију, Јзалупи је и љутит изиде на пол.е, и ие одговоривши ницгта госиођи Полинп. (Наставнће се).

1

! -чи '\1х ' У)У(4 в ) < 0> •ујх-' 'чј-' '■ ! ^ ^ П 0 У К А. I1 "Т 4 " <§>& ®ј ^ О ЛУКСУЗУ. ПОУКА ИО НАР0ДНЕ П1'ИН1Ч;ДК.

II. од луксузом се разумева у народној привреди и иусто раиметање и трошење у цељи да другима уиадНемо у очн, е бисмо угиђајурм својој сујети и иохлеии за славом. изтледали богатији и виђенији, развијање сјаја и блеска и несмислено расииање имања, не држеЉ.1 с<! граница својих ирнхода , и у овоме случају зове се он раскош. Но томе, што је луксуз релативан појам и нространа обима, може он и различито да утпчс, да јс од користи и на штсту, те|:су га, наглашујући и.сгове снетле и тавне стране, у разЈтчита времена то уздизачи то опст осућилали. (Наставак). Као ревносни поборници луксуза дознати су из старог јелинског доба навластито еиикурејЦи, а пре ових још присталице киренејске школе, а као жестоки прОтивници стојици, а још више кипици. Како су стојици у своме животу били врло умерепи, то им се пребацивало, да они тим начином сметају живљем промету привредпих добара те тако и вишсм и бујпијем развитку саме културе. Нротив луксуза диЗаху поједини нросвећсни умови свој глас баш у доба пајвеће покварености и моралнога разврата, препоручујући умереност и простоту старијих времена. Међу те л.уде сиадају и неки римски царсви, « за ширсиа хришћанства парочитђ иознатији п.