Stražilovo

-чз 714 к-

Иина се распитивала, да ли сс и сад догађа у престопици, као што јс лекада било, да л.убавници украду госиођицу, коју воле, а најмлађа . 1иаа хтедс, ио што по то, да дозна, да ли госпођице од Дванаест година иосс онде већ ду гачке хал.иие и иду ли на балове и вечерње :;а баве. Мина је од свију најмање говорила. Речи јој цадаху врло скупо. 1>еху ипак тако значајне и тако лепу мисао кад и кад скриваху, да се Херман неколико пута ламислио. Рсчи тс нраћаху још тако лени и дивно им хармонични погледи, да су вс1| сами исказивали ноловину од онога, што је кроа уста нролазило. Херман је врло нажљиво слушао те речи, које се истицаху у сред жагора толиких сестара и баш морале бити чувене. — Кле ви нову чар ирестоничку постављате над свс, ма и најмилије . . . детињске успомене? — прнмети Мина у сред мале ночивке, па завара великим, тамним очима. — Усномене из детињства, — одговори Хсрман, с всћом важношћу, него што је прилнко вала њсговим годинама, — да, детињске усномене су нам само за то пријатне и драге, јер се односс на оне тренутке, које смо нроживсли без мисли на сутра, без нкаква смера. . . — Кле дозрео смер жнвота осуђујс тс лспе тренутке на вечити заборав! — прнмети тужно Мина. — На жалост, — одговори с уздахом Херман — тако мора да буде, и ако то не бива без неких, на и горких жртава... Лли за то, није ли велика заслуга, кад за истакиути смер живота, који нам задаје само труда и рада, жртвујемо раскошнс усномснс наших детињскнх дана?— Истина је, — одазва се Мина након кратка ћутања -- то може да покаже велико савршенство у карактсру и умну зрелост. Читала сам ономадне, да је Наполсон за то био велнк, што је за своје великс мнслн умео, без колебан.а, . . . да жртвује тисуће л.уди! . . А ииак

веле, да јс јсдан нут задрхтало срцс у и.сму, кад јс, носле победе, видео бојно пол.е труповима покривено. .. — Азнате ли, госнођице, нггамује, том прн ликом, рекао Масена? — прекиде ју Херман с осмехом — рекао му је: 8ие, у овај мах нисте Нанолеон ! — Масена је право рекао, — одговори Мпна живо — јер је ои у тај мах био -• више иешто, а не само Нанолеон! Херману беше једиа реч па језику, али паједарсд заћута, па се загледа у леио лицс Мннипо. Заиста јс Мина била сада врло лепа. П>епе тамне очи блистаху неком чудноватом свстлошћу, која обсзоружавашс. У тај мах устане домаћин, а н цело се друштво угледа на њега. •— Сутра вас нозивам, госнодо на СГгЈ«!1»аи 11»! — повичс — а девојке нека се ностарају за згодке дарове и успомене господпну Хермаиу! . . На највишој грапи треба да висн барем . . . декрет за срескога комесара прве класе! Јер од нечега треба ночети. Саветник се ноклоин па ту жел.у домаћп нову и стаДе сс изговарати, како то превазп лази његове скромне жел.е. Берта разнежепим оком ногледала сина п вндела већ у н.сму потон.ега миннстра. Само се по Минину лицу разлила пека сета, те ]>ече, обарајући очи: — Сумњам, да би тако детињска забава, као што је СћпаЉапт, могла занимати госнодина Хермана. ГосиоДин Херман не мари ни за какоке детињске... усномене! — Но, ио, не брините се за то — одговори весело домаћин, — нека само иа тај С1шк1ћ;.цп1 обеси каква добротворна рука декрет за вомесара прве класе, с нотнуним дневницама, видећемо, да л' се ие ћс г. Херман задовољитн том детињом забавом н да л' се не ће, у машти, новратити у најлеише оне дане нашега жнвота. Мцна иодпгла, полако очи п сусрела се с очима Хермановим.... 1 >с се).