Stražilovo

I

-43 716 Е>-

пак он (Мажураиић) 1'рађу за свој еи цриао, то је узгредна ствар, и чисто смешно зеони, кад се једап ансац и аеоник за оаравдање атје аозивч, да нам то каже". Лли ја се домшпљам, за што је г. Хр. то запитао. Морам нризнати, да ми изгледа, да г. Хр. лије ии ирочитао целу иесму. Как(1 иначе да растумачим ' мишљсље г. Хр. да је „Пустињак" „болиа иојезија песнмизма" и његово интаи.е: „којим ираном може песник у тим годинаМа иевати овако: ... Пе веруј ииком! Истине нема!"? II како да растумачим тврдњу г. Хр. да јс „идеја . . . нејаспа и конфузна"?! Јер „Пустињак" није болна нојезија несимизма. II идеја „Пустињака" пије нејасиа, а 'пајмање је копФузна! Кад читате излив јада иустињакова, ви видите сломијен дух, видите човека, чпје је срце свст отровао, који је због тога побегао од свста у с.амоћу и заједно с њиме мислите п осе^ате. Докази и.егови, да л.убави нсма, такн су да му н вн за час поверујете, и помислите, да је тако. . . . . „Ах! жарко. љублт', па сузо лнтл: .Ђубавл иеват'. лдолу томе, Па ипак за то ране нослтл У груд'ла својим, у срцу своме! II кад тп љ-убав са-ломп крилн: 11 кад се једном ка бледом лнцу Осушл суза. што се је лпла. Па длриеш лире жалослу жнцу Жнвот сл иозн'о!.... Иод маском ово»1. што ми .Јзем зову, Крлју се гује отровли зубп. Па маме себи самртном трову. II човек иде л човек љубп. . . Ие веруј илком! Истиле нема! Чупај се вазда л своје сенл. Превара летл. лнгда не дрема. А ;1Доба. ласка друзл су н.енл. . . Пудеш ди славан, Завист те пратл . . Јесл л' нлштаван, Очај те стратл

Л>убав је светска к'о мора бесног Кад мали чакчи1> тресне о кам: Л»убав јс светска иснол.а љупка. Пзнутра — улоба. подлост н срам. Не л.убл никад, јер .вубав то ,јс. До вршка нунцат о-трова суд. Л»ублш .ш нкад... о с 1»огом, среКо! Л»ублш ли и кад, а тл... сл... луд!" • !а тим би се. стропоштао у кодебу ту малену, Да утолв јаде тешке, душу своју измучену, А с неба би звезде мале Ватрелтале .... заллакале . . . ,

И када је узео тицу, он је нахрани и као да је заборавио на прошлост своју, вели: ,.ја сам јадан. ал у томе Помагаћу немоКноме" И онда се тек сети, да су п исмоКни у свсту : „Зар у свету ?... Шта лзустнх ?!.. Ја, становник овог кама, Ових стеиа, стена пустих >' небесним вис.ннама. Одрекох се једном свега. Отргох се оних стега, Што човечји живот стежу. Лер. кад нема тих милина Што блаженством срце вежу, Кад се једном вечна тмлна На сунашце већ навуче И кад срце зајауче, Оида Когом остај, свсте, За иавека срцу моме! Ово срце туге, сете У болу ће очајноме Да нрелукне. Шта ће влше Да се бори и уздише?!... II сад долази конфликт. Т о је идсја несме: извести конфликт између песмимистичких назора сломл.еног срца и ириродне хармопије и друштвеног уређења у свету, у ком морају да подлсгну песимистички назори. И пустињак мора да увиди, да је његово мишљење погрешно, да се увсри, да — л.убави има! И то је Дробн.ак врло добро извео. И та је идеја јасна, и та се нојезија нс можс пазвати: болном појезијом песимизма! Пустнњак је изнемогао: Глава му клоие, а. уснс саме Шаптаху боле лаћене душе; И к'о да снева, а у сну томе Г.ожанскп гласи неки се чуше: .0 има, нма"—к'о левну птлца ,0крен' се свуда на сваку страну .Преко долина, нреко литица „Сиазићеш љубав нежну, елаћану. „Погледај море, његове вале, ЈТогледај мене, друге ми мале, .Погледај небо, звездице сјајне, , Сунашце даљу а месец ноћу, .Небеса илавих златне колајне, Логледај метелс, гледни самоћу, .Глсднп прозорје зорпце бајне, Ла чућеш лесму љубве бескрајле: . Разбраћеш гласе миља, сладостн, .Сазнаћеш несму божје благости"... И он ^е трж - е. Те ли то јава?! Л.убавн има?! Још сунце сјајно грешннке греје?! Л»убавн лма?!.. Па где је? Где је?