Stražilovo

чз 785 Е>-

сведочи, како јс дубоко схватио умстник свој задатак. Нама се чшти, да је сликар иамерно одвојно Шумадинда од Црногорца као репренентаитс слободних срнских држава од осталих племена, што нацијоналну слободу још не уживају. Дакако да је тимс добио на вешт и ириродан начин слободна нростора теје м-.-гао ирикааати сву Фигуру Светитељеву. II остала Србадија, чипи пам се, групирана је по сличиости карактера и по тоиограФСком положају дотпчпнх нлемена. II;! свега што иаведосмо јасно излази, да слици као таковој иема нити може бити замерке. Сваком човеку урођена је нотреба, да о оном, што му се у Форми осећаја приказује, или о идејама које у својој упутрашњости гаји, себи створи видл.ив приказ, па се онда, знајући да нема техпичке енособпостп да ту идеју или осећај оживотвори, веома радује, кад види, да је други исту идеју приказао мање више у таквој Форми, какова је њему лебдила иред духовним очима. Радо констатујемо да ова слика мора у том погледу задт>вољити сваког Србина, јсј) — потпомогпута уметппчком и историј<ча»м традицијом, која у једпакој мери постоји у тво- ј

риоцу и у гледаоцу — одговара по изради ка,ко народном духу и укусу тако и захтевима уметности. Не сме се изгубити из вида, да се индивидуалност оиог што дотичну идеју ствара и чисто иацијоналии моменат, којн живи у традицији, нс смеју сукобити. За то и видимо, да нас н. ир. слике из иашег живота, нриказанс кичицом страиих сликара, који своју индивидуалност морају* тек у склад довести са захтевима нацијопалпог момента, ретко загрсју тако као слике уметника Србииа, о ком зпамо да је приказао своју пдеју с истим осећајима, с .каквии бисмо је ми нриказали, о ком знамо, да ниЈ *е из мржп»е или равцодушиости иретерао а п ником за вол.у ласкао. У уводу споменусмо, да је олеографска ко пија врло вериа и тачна те сад на крају истичемо, да је према томе цена (30 Фор. на месечне отплате) заједно са сплсндидним оквиром доста јеФтина, тс се надамо, да ће се свака српска кућа пожурити да је набави као достојиу другарицу „Босанским Бегунцима", „Хсрцеговачком Робљу", „Рањеном Црногорцу" и другим сликама, којс је такођер дао израдити н умножити ис.ти Србин Петар Николић. Пансепинос.

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ. Српека краљовока акадомија. Саомент XVII. У Г>оограду у државној штамиарији краљовино Србије 1892. — На 4-ни стр. 138. — Цена 4 динара. — Равна је гра1)а овога епомсмика. Воћина ое нрилога тичо орпске иовије историје; они оу добро дошли историку, јсоји тзбуде ггиоао иеторију овога вока. Иарочито «ео у овом одликују прилози Чеде Мијатовића „Један копзг/лскн извештај о Србијк год /А'.У7." и „ Кпез Милош и аукоеиик Хоџес" , застунник инглескога дв ра у Поограду; они иам бацају вишс оветлооти на нолитичке прилико у Србији год, 1837 до 183!) као и на тлдацпт.е матордјално стан.о иашога иарода, о ком немаио много иодатака. Малсн је нрилог, али интересан „Еелетие о Орбији, које је остаено гроф Адолфо >>д Кара.иџна у октрбру 1829. године. Нродмот је и овде кпсз Милопг и ноколико л.уди, који оу обичпо уз кноза. Псколико је рочи поовстио и Вуку, као писцу иоторијо. Сем овога превода Милићевић саопћи још „ Прнлози за историју од 1.810—1827." ; то су разпа писма, дипломе, „свмдЉтелства" и т. д., свс из опога доба. Љему су била нозиата још при изради „Кнежевине и Крал.епине Србијо" и „Иомеиика", у којима пх јс употре^но, Поваковић иам

па .нрвом месту овога Споменика нриложи „Шест службених иисама из нрвог устапка 1809—1812 из некадатше архиве војводе Антоиија Иљакша која је добио од ђон. Хрватовића II. Срећковић у сриском преводу саопћи .. Марашли-Али- Иашиио иисмо султапу 1815. године и ферман Мехмеда II од 1587." Ферман је дат Хиландару ради безбоднооти и да могу нрибирати миластињу за Хлландар по свој сВроиској Турокој. Марко Драговић паставља оио, што је започсо у Гласиику 73., да објављује „Гра^у за историју града Рисиа ". Иоенпковић саопћи: два писма владико Данила (од 1813.- 1817. године), писмо ггатријарха Арсоиија четвртога од 24. док. 1 742., двапиомамитрополита Павла Нопадовића (једно Диоииоију Новаковићу еиископу будимоком од 18. дсчс. 1750,' а друго Ароенију 1'адивојовићу сииекоиу пакрачком од 12. док. 1700 ), два писма Доситијова еиновцу Григорију (од 28. апр 1801. и од 18. јуна 1805 ) и пет нисама Павла Соларића Арсонију Копачспићу. Одаоо су ова сва писма прспиеана, не знамо, јор нам ј(! преиисивач лрећутао роћи. Чудимо се оамо академији, да и она преметпу о ума да то помене. Свакако мепи ео чини, да ое овим издаван.ом појодииих пиоама од страно академије само градо два доола. За што ситнцчаритиУ Зар АкаДемија ие би могла предузети не