Stražilovo

43 796 Е2-

■троје дјецб" (јив 1гшт Нћегогит). 38 Кад је то добио, ЈЗлшшје сам изјављује, како му не достаје ријечи, да искаже, колико га је то обрадовадо: „ја сам иостигао мету с.војих жеља; сад чезнем^и ја за нородом, како сам за тим и у оно невољно (Домицнјаново) доба чезнуо; али сада, хвала буди боговима, настала су мирна и срећна времена, а узимам ли сина, бити ћу и ја миран и срећан отац". 39 Након мало доби наш човјек највишу римску част: консулат, а том ,је нриликом нрочитао јавно свој познати нанегирик. Именованје за тим чиновником „ококорита и обала ријеке* Тибра" (сш-а аК-сл ТЈђегЈв е! прагит), и на, пошљетку у својој четрдесет и другој години доби авгурат. Лако је помислити, како јенаш вриједни Плиније захвалан био своме цару и каквом је савијести вршио своје разнолике дужности. Каже: „иаметан човјек треба не само да се прнми повјерене му части, него ваља да и врши, што је с том части скопчано." Бно је дакле пун посла од јутра до вечери. Али кад знамо, да под Трајаном чиновничко мјесто није било иразна ријеч, да је Плиније озбиљно схваћао своју улогу, и да у исго доба није занемаривао никакву ваншу свечаноет, никакво јавно чптање, никакав пријатељскн састанак, онда се морамо дојста дивити томе човјеку. Тужио се ,је кад.кад, "то је истина, и велика га је жеља вукла за мирним животом на летњиковцу, али опет све је радо држави жртвовао: хтио је да ужива мир, али мир, каже, треба га прије заслужити. Ио његовим писмима видимо, да је онда био у Риму великн- број људи такова кова, међу њима и чостити старац Опурина. „Већ ми се ствара пред очима — пише — мирни живот, што ме чека, чим ми буде дато, да се иовучем од посала; у толико разне ми дужности ломе и душу и тијело, али се тјешим, кад мислим на мога Снурину. И на њему су били тешкн терети, владао је и провинцијама, а након толико мука, дојста је заслужио мир." 40 У записницима римскога сената Плиннјево се је име увијек са највишим иоштовањем биљежило; а кад га је цар именовао консулом, говорило се је, да није већа срећа могла држави допасти; 41 тим више, надодаћемо мр, јнто је уз њега именован и Корнуције Тертулије, човјек у свемураван своме колези. 38 С тим су правом скоичане биле многе иовл-аетиде и олзкшице, толико материјалне колико моралне. ■'» Е р 18 1 X. 2. 1и Е р 18 4. ТП. 1. 41 Рапед. 95.

Између Плинија, и Трајана владало је у свим стварима потнуно споразумл 3 ење; истина је, даг је наш писац радо цјепидлачио и да се није умио лако одлучити на извршивање важних задатака; али је зато имао Трајан, чега у његова пријатеља није било. 0 томе ћемо се одмах увјерити, чим прегледамо њихово службено дописивање. Трајан га је баш обасипао доказима своје доброте, а истини на част, Плиније није много игта за себе тражио, изузмем.о ли авгурат. То је била висока свештеничка част, коју је за се исирсгсио „да се као свештеник може јавно молити боговима, као што је до сада приватно чинио". 48 Ми мислимо, да му није баш молитва дала повода ирошњи, али јест за стално жеља, да може изаћи нред свијет у бијелој, свечаној хаљини и тим да буде на погледу свакому његова оданост цару. Други иут моли Трајана да му донусти, да намјести и>егов кип у храму, што је сам нодигао у Тифернуму и у којему ће бити намјештени и кинови осталих царева, „али Тифернум је далек, а уз то сад је баш доба, кад се режу виногради. па. би . требало да је сам тамо и за друге иољске ствари; за то моли да, му се удијели допуст од тридесет дана". Цар му даде заискани допуст, а што се тиче лика у храму, нега га слободно подигне, јер не ће да стоји на пут доказима његове љубави. 43 За своје иријатеље Плиније се обраћао сваки нут Трајану а овај му није никад ниЈита одбијаО. Наш је човјек знао своју велику моћ код ц -ра, али се није јбом користио; о томе ниЈне: „ЈГијеио је кушати, колико те владар части и штује, бринући се за туђе добро".' 14 Кад је год могао, да награди креиост „или да поравни нут млађим силама, то је цар добре вол^е воље радио. Староме је Спурини подигао тријумфалан кип, а сину му Коцији почасни ступ на јавном тргу; и тако се је дојстг обистинила Плинијева ријеч, да, ко умије ту],е врлине* штовати, знак је да их и сам има. 45 Ко је год у Риму мислио, да може што иостићи или да што заелужује, тај је искао иосредовање нашега иисца, као човјека, који све може. Ва Воконија Романа старао се је као за, брата својега : натјерао је Трајана, да га 42 ,Е-р1в* X. 8. 43 Ер181. X. 24. 44 Ер1в(: I. 17. 45 Е р 18 I. II. 3. I. 17.