Stražilovo

-43 19 Е»-

пема) текодико одаја са прилично модернии намјеиггајем ;• у јсдној је циглој дво]>ани извјешено њеколико смагнутијех слика па платпу, и, пад иолицом једном, ислрекрштано н.еколико средовјечних мачева и :за])ђалих коиаља. Ту собу, ма да је у н.ој давно понестало књига, називљу и данас, но старом обичају, библиотеком. Еле, кад све у рачуи узмеш, излази да је чувеии каштио чувенијех конта Бурића обичан л.стниковац, каквијех ћеш у Приморју око сваке овеће вароши паћи. Али опет, треба признати: оио, у чем је вигањски каштио од осталих ириморских љетниковаца одвојио, и што је вриједно да се спомеие, то је стољетна, дивно засађеиа башта за кућом и простраио дворигнте преда њом. За човјека, коме душа чезне за науком, или кога љубавно страдање нагони да тражи смирено благо самоће, трудио би било подеснијег прибјежишта замислити. Шјор Франето не бијаше, додуше, особито занесен за науком; а што се л.убавиијех главобоља тиче, он за њих још никако ие знађаше. Створеи за море и мору од ране младости иосвећен, бијаше момак превалио двадесету годину живота свога, не знајући готово ништа о свијету и његовијем напастима, ие познајући другијех страсти и олуја, сјем оних, с којијем бјеше навикао да се бори по морској пучини. Жеиа му пе бијаше друкчије позната, но као убава играчка, с којом поморац на суву своје кратке часе одмора разгаљује. У коју га год страну свијета море нанијело, знађаше ои врло добро, е ће наћи свуда цуру готову да му своје нољуице уз готов иовац уступн, бијаше ли само во.љан да их потражи: била то сада каква туниска цриица или Француска воеоНе , тнпањолска егдагега или енглеска ј1ошг-дгг1 , он пе знађаше да међу њима ирави разлике. /Кепској би глави пристунао, као што шћа ше пристуиити готову доручку, јал' пар-Јији карамбола. Није он томе крив био: такова га бијаху створиле прилике. Њему 1И на крај памети ие могаше пасти, да кеиску главу са неког вишег становишта ромотри, да жеии у друштву неку вишу, хејалнију улогу намијени. Па опет, није тај момак био какав раз-

очарани бек])ија, нити га какви неиријатпп доживл.лји бијаху нрије времепа у скентицИзам бацили. Не, и он Имађаше својих идејала, али се за час ти идејали у н.ега сва1>аху па то, да се што прије дочепа поуздана брода, којим ће сам владати и у пајдаљим крајевима мора бродити. На добру једрењаку, окружен одабраном китом својијех иримораца, мишљаше он, е би кадар био у иајкраће вријеме ионовити иајсмјелије иодвиге канетана Кука и 1Сристо«т>а Колумба. На жалост, ма да бијаше с иајбол.им успјехом положио капетаиски исиит и свр-* шио п])описаНу поморску вјеџбу, ие могаше још никако да се иамјери на „нриицинала", који ће му повјерити заповијед овећег брода. Да се прими капетанства на омањем б]»оду, то му не могаше поднијети образ: та он бијаше спремап за далеко бродјење, он бијашс канетан „де лопго корсо", па шта би рекао свијет, шта би рекли другови, кад би чуди, е се капетаи Франето Јзу])ић иримио да заиовиједа којекакву „шкупицу", која ће нрепосити земл.еио посуђе из Трста у Бар? Ие. то не могаше пикако бити; п.ега срце за великијем идсјалима теглијаше! Међугим, да би се отео досадној чами маловарошког лшвота, нровођаше он што више могапхе времена у овом љетниковцу. Овдје му бијаше, као да је у ближи дотицај с морем стуиио и као да је хид.аду мил.а далеко од опога, што се у граду збива, те не осјећаше никако дуга времеца у самоћи својој. Он овдје уживаше потпуиу сдободу, па јој се радоваше као какав нови Робинсон од двадесет и три године. У јутру би се дигао зором, ижл.егао на обалу, па гледао како се ])а1>а суице; затим би скочио у чуи и отцшао истезати мреже, јал' дизати в])ше, како би кад што у вече бацио; ио том би доручковао, узсо какав Жил-Вериов роман и читао, или би ј се дао у шуму и цртао; остало вријеме тумарао би ио околици, бијући дрозге и грмуше. И то га све тако угодпо занимаше, да му се то пекад чињаше као дјетиискп сан, што га у зрелим годинама снијева. Ал' од свега тога онет га највећма забавл.аше рибање. У том послу бијаше