Stražilovo

-јз 22 ез-

служи дара, да задобије у војсци лено име, а не да брља ио артији. Та и ко чита руске књиге? Заиста, Нваие, веруј ми, стуни у војску, на ћеш брзо добити стеиен... а после, да се ожениш. — Ја да се женим, мати ? рече Иван Тургењев на прсну у смеј... Никада! Немојте на то ни миелити.... Пре ће црква у Спаскоје ноиграти тренаку, него тнто ћу се ја оженити. Ја се не могах уздржати, да се не насмејем. — Како се усуђујеш, смејати се, кад говори којекакве будалаштине? љутила се она. 1Пто говориш нред дететом којекакве глупости? окрену се Ивану. — Али, мати, ја не појмим, за што с таквим Нрезрењем говориш о књижевницима. Та некада сте ви сви били занесени за Пушкином... Па Жуковски!... Ти си га сама, некада волела и ноштовала. — ЈКуковски ? ... То јс шта друго... Ти заборавл.аш, да је он био на двору... Једног дана читала јеГогољевс „Мртве Душе". — Ох! Ала је то глупо! рече.. . Право да кажем, ја нисам никада читала што гадније и непристојније. Те исте зиме дође Лист у Москву. Госпођа Тургењевљева, која је ретко излазила, хтеде да чује тог славног композитора и уметника. Њезин син Иван нратио ју је. Степепице, које су водиле у дворану, где се давао концерат, беху врло високе, а слуге беху заборавиле нопети наслоњачу на кајише, на којој су обично иосили госпођу. Ноге Нарваре Петровпе билс су већ отечене, те сс није могла по степеницама да попне горе. Из очију јој стадоше ссвати муње. — Мати, рече Иван Тургењев, ја ћу те на рукама узнети. Па, и не чекајући да она иристане, нодиже је као мало дсте, одпесе је но степеницама, па је пуСти на улазу у дворапу. Неки су изјавили своје саучелће, а многи су чеетитали госпођи Тургењевл>евој на тако пежну и иажл>иву сину. Могло ,се мислити, да је била усхићена, јер није грдила слуге, што су заборавили столицу. Госпођа 1»јардотова дође у Москву године 1Х4<! мало пре но пгго је отишао Мван СергпСЈшћ." Дала је један концерат. Госпођа Тургеи>евл>ева знала је всћ за од-

ношај свога сина са породицом Вјардотовом и није га никако одобравала. Па ипак се одлучи, да чује ту славну невачицу. То је било нред по дне. Кад се новратила са концерта, била је веома незадовољна, што Иван није дошао на ручак. Целог ручка била је надурена, није ни речи проговорила. При свршетку ручка жестоко лупи ножем о сто, иа, као да сама са собом говори, повика: — Па ииак морам признати, да та проклета Циганка врло дивно пева. V. Роб-лекар >— Узалудан труд Ивана Тургењева, да га ослободи — Или да излечи, или у Сибирију Већ сам споменула нашег лекара ПорФирија Карташева. Вредно је да приповедим нешто из његова живота, јср то карактерише оно време, у којем је живео. Кад је Иван Тургењев први пут отишао у Берлин, да настави своју науку, ишао је с њим и Порфирије Карташев, као његов собар. Од то доба био је његов одношај ирема господару врло срдачан. Често су их виђали заједно у пријатељском разговору, и ннко се није томе чудио, јер су сви познавали Порашрија као честита човека. Једина госнођа Тургењев. 1 вева сматрала га је као роба. Порфирије Карташев научио је на Верлинском свенаучишту немачки, и свршио је онде медицииу. Његово знање било је врло темељно, тако, да су га и најбољи лекари питали за савст. У целој околини, где смо ми становали, беше на велику гласу, нак су наши суседи често слали кола но њега; али на жалост као роб није смео ићи болесницима без дозволе његове госпође. Иван Сергијсвић иреклињао јс матер, да ослободи свога лекара; по она ие хтеде о томе ни да чује. На сваку поновљену молбу свога с.ина одговарала је, да са ПорФиријем врло добро постуиа, да она њега од евију робова највећма одликује, да му је дозвољено, да једе од оних јела, што су остала иза његових госиодара, да оиа њему четир нута више плаћа, него* Д]»угим слугама. — То је све лено, одговори Иван Тургењев, али скини му јарам. Веруј ми, да ће, док јс жив, остати код тебе. Поврати му ту самосвест, да је човек, а не роб; а то ти можеш. По све Иванове молбе беху узалудис и Пор-