Stražilovo

-чз 98 ез-

ли1)ијозии и социјални рсФОрматори као Платои, Фурије, Кабе, автор ромаиа „Что Дћлатв", т. ј. философи и публицисте, који су жељели да протуре своје идеје у ( : [иа81 умјетничком облику. То исто може се рећи и о позитивпијем идејалима, моралиијем и умнијем. Ни код једнога великога умјетника не налазимо тежње, да даде л.удима иозитиван идејал човјека, но и ако је било такијех ироба, то су опе биле код умјетника увијек неудачие; а напротив кад и кад је полазило им за руком, т. ј. имали су утјецаја па друп1тво, исходећи од ФилосоФа, моралиста, публициста: тако су оие биле неудачне код Гогоља са његовијем „Костанджогло," код Гончарова с „ТушинвшЂ"; код Тургењева са „ Соломинбшђ," „КирсановммЂ", од којих је ирви био противан Нежданову и комп. а ношљедњи базаровском типу; а веома су полазиле за руком многијем од руслшјех иублицис/га шездесетијех година, који нисаху у белетристпчком облику нрограме идејалног живота и владап,а у видовима тако назваиијех ,Новнх'1. лгодеи". Но за то су често многи велики умјетници обрађивали с већијем савршенством сатирички те исте ириједмете, т.ј. 1) релиђијозне, нолитичке, екоиомијске п породичне облике, 2) моралие типове, опће типове, идејалне типове и др. И то пе чињаху једини сатиричари н комичари него и садашњи умјетиици реалиога типа. Но најомиљенији објекат великијех умјетника јесте анализа, откриће психичкијех и моралнијех тииова ; момената високога духовнога расноложења н.ихова или најдубљега иадања, ријечју изучавање субјективнога, зкивота људскога, како негативнога тако и нозитивнога, ио увијек

етварнога, а ие измшнљеиога у облику идејала. На том пољу по иреимућству јавл.али су се велики умјетиици, може се казати као Колумби, откривачи новијех неоиаженијех својстава човјечје исихике, човјечјега субјекта и то им је кажу њихова највећа заслуга за човјештво, на према томе и за развиће истога, која чини, те се вјековима и тисућама година спомињу имена Омира, Бајрона, Гета, Шекспира, т. ј. чистијех умјетиика; које је човјештво држало великијем. На и сами сатиричари, комичари, т. ј. људи, који раде на негативан начин, тијем су дубл.с и жешће изненађивали човјештво, чим су већма откривали особито негативна психичка својства, као Свифт , Сервантес, Грибоједов, Гогољ. Борбу са самијем облицима живота не појимаше човјепггво дуго у умјетности, можда због тога, што су ти облици већма пријеходни и промјењлшви, него душевна својства човјечја и таки се писци брзо заборављају, ако потпуно ие откриваху унутрашњега садржаја човјечјс психике. Ко дапас чита Кабеа, Кампанелија, Тому Мура или „Что дћлатв"? А још већма, ко се п.има тако запимао, као што се занимаху њихови савременици? То, што човјештво заборавл.а борце за облике према умјетницима типова и душевнијех својстава, може се објаснити још и па други иачин осим измјењл.ивошћу самијех облика, — према душевнијем процесима, који су трајни. Рећи ћемо о том двијс ријсчп: можда је човјештво несвјесно појимало, да је иајдубљи ирогрес управо прогрес човјечјега тина, а снољашњи облици животни измјењују се сами измјеном тпна, т. ј. унутрагањег, исихичког и моралног земљигата друштвенијех облика и живота.

С

■рускот

(Наставиће се) А ^ ^ ^ *> КОВЧЕЖИЋ <* ^ -Т" Т' "Т- "Т 4 •Т* еЖз "Г* •Т" 1 4 "1> 1 4 "

Милан ПоповиЋ

КЊИЖЕВИИ ПРИКАЗИ Ирииоиетке дра Стеве ДимитрујввиИа. У Новоме Саду. Ивдавачка књижарница н штампарија Л. Па.јевића 1893. xi + 192. Цена i ф. (2 крунаша). —- У најновијој пашој књижевноети нема никаквих нроизвода хумориетична еадржаја: нити какве књиге нити каква диета. И сувише емо ее уозбиљили, као да нае тешко тиште ране, што се у данашњим јавним приликама нашим вадају нашем доста изможденом организму. Та Србин јс по природи својој шаљив и досетљив, на је скоро чудо, да нема никакве иове хумористичне дитературе. Па и они, који се до сад лепо и оштроумно шалили, уовбиљише сс на један пут. Морамо рећи да немају право што сс повлаче са онога

вемљишта, где би могли још дуго с успехом делати, а особито кад их је и природа ва то створила. С тога се у опће морамо обрадовпти свакој новој појави хумористпчне нарави. И ова кп.ига, коју овде приказујемо, јесте такова појава. Из предговора исте кљиге, који је написао наш познатп књижевннк С. В. Поповић 1Чика-Стева), кидимо јасно, да је писац поменутих шаљивих приповедака био даровит хумориста а позпавао је живот натег народа сви,ју сталежа, као што се може то из п.сгових приповедака видети. У овој ки.пзи има еабраних петнаест приповсдака разна садржаја. Оне су биле штампане по старим на шим политичним и белетристичним листовима као : „Седмици" Ђоке Поповића-Даничара год. 1856, 1857, 1858;