Stražilovo

чз 134 ен-

ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ У СТАРОЈ ВИЗАНТИЈИ

ву |с СВОЈУ Орипу

(Наставак) она посвећивала ва

спитању свога брата. Црквениповесничари рјјјјонога времена не могу да се нахвале Пулхерије, за коју веле да човек управо не зна где код ње престају дужности сестринске а где почињу материнскс дужности. Туторисање своје над братом терала је тако далеко, да га је гоиила да се ожени и да је штавише тражила за њ жену, кад је он најзад изјавио, да ће испунити сестрнну вољу под иогодбом, ако њој иођс за 'руком тс нађс најлепшу и најобразованију дсвојку у цслој држави. То је њој и погало за руком без велике муке. Јср кад се Атенајида појавила нред преетолом, да моћној авгусЈЧ! иреда молбеницу да се уреди очннска оставина, тада се решила судбина лене Атињанке. Пулхерији и њену брату чисто су стале очи, кад еу угледали племенити лик девој чпн, а кад су тск опазили, како је Атенајида образована и учена, није им било више до премишљања те је за неколико дана римско-грчки свет изпенађсн био гласом, да је цар у својој „исизмерној доброти" изабрао себи за невесту ћерку скромна Атињанина и да је ту пресретну девојану, која је достигла била двадесету годину, крстио нреД Пулхеријом натријарх Атик. 7 маја 421, кад се млади царски пар венчао, добилаје Евдокија — тако сс звала од тада — из руку свога царскога војпа дијадимат уза звук светих иссама и уз радосне клике народа у Пизаптији. Нова се августа тешко умела да прилагоди промењсшЈм ириликама. Што је истина истина, Теодосије јој је дуго био одан муж, али особене прилике на двору а исто тако и црквеие зађевице, које су и у граду и у држави бивале све веће, нису могле всселити образовану а уз то псжну Квдокију. Како ппјс марила за дворску усиљеноет а ције умела да се н?Л)е у дворским силеткама, то се осећала као биљка, пресађена У туђу зем.1[,у. Сад је општећи са светом, који се пред кралшцом клањао но у њој мрзио жепу, што се дигла до тако висока положаја, морала свс пешто подозревати, морала је с.рачуном говорити п творптп п морала је бптн епнсходлшва

онде, где је пре била нрнродна н љубазна.* Да је била властољубива, иотиснула би била Цулхерију, која је још једнако сама владала. А овако се повукла у своје одаје па је тражила утехе у својим старим атинским успоменама или у погођеним хексаметрима, у којима је нокушавала да опева осећаје нријатељства или небеске љубави. Заиемарена од свога мужа, који сс бавио теодогаким студијама те по читаве дане еа ученим црквеним оцима раснрављао догматична нитања, избегавана од своје заове, која се искључиво бавила државним нословима, стала је према Павлинију, што је био та§Ј18{ег оШс10гшп ца царском двору, осећати необичну пријатељску оданост, јер је тај човек од утецаја и некадањи саученик царев био једини на двору, који јс, било из милосрђа било из љубави према лепој жени, указивао царици ону пажњу, која јој припадаше као ирвој личпости после владара. У царичипим грудима биће да јс ионикло било тако негато као потенцоваи осећај захвалноети према Павлинију. Та и са свим јс могуће а у прпликама се даје и схватити, да је Евдокија, иарочито после, кад С У јој одношаји прсма цару са свим почели хладнети, осећала према Павлинију иегато вигае од нријатељства и захвалиости. Но дајетај одиогаај икада прешао границе онога, гато је дозвољено, о том ие знају ништа да причају чак ии иајвећи зли језици међу тадањим писцима. Па све даје то и било, царичина уверавања на самрти могла су уверити свет, да еумњиЧења и оптужбе цара, који јс постао био и сувише неповерл.ив, нису билс пишта друго до последице гадној клевети. Евдокијина је душа услед жалосних догађаја на двору и услед пеерећног јој брачног живота била потресена а тск јс у држави поново раепламтела црквена борба побудила у његпуш ње према Визаитији и чисту јој душу исмунила сумњом у божански искои хришћаиске вере. То ли је дакле било хришћанство, којс је она замигаљала као истипиту и праву веру човечанске љубави! Баш јс букнула била нова борба о догме. * РегсЕ (тге§'огоуц18. 6е8е1и«1Пе ешог ћухапМшвоћеп К;ц801111. Бе1р/л§'. Ј* 1 . ЈЗгоекћаив Ј882.