Stražilovo

-13 227 БЗ-

анџеј1ка А краљ је веровао ? харита Верово. И одагно је! аиџелика Чудно, доиста! Но кад већ из тог света одбеже, Који јој венац части рашчупа, — Тај венац скупљи венца краљевског И амо дође да се сахрани Што онда овде тако тугује? харита 0, да је само њу јад снашао, Она би знала судбу трпети! Ал јој прогонство — чедо поклони, Па отац се и њега одрече! . . . . Две острице имаше клевета. У један мах је двоје посекла: • И матер и то чедо несретно, Жени је част, а сину, Боричу, Узела престо и с тим славу му! анџелика 0 дете је за цело несретно! Јер све да му је мати грешна баш. . . харита Ал није, није. Доказано је. А знаш, ко грешну сумњу краљеву Уништи? Стеван, син јој иасторак. Јер кад је он на престо ступио, Испитао је грозну пресуду, И натраг стече име маћеси, Па кад га чедом не обдари бог, Свом млађем брату престо намени А дотле га за кнеза намести У Галицији, па га ожени Лепотом ћерком Болеславл>евом. апџелика С тим мање појмим, за што тугује. харита Хеј, све је био сан, све пропаде. Побунише се главе мађарске И не хтеше за краља Борича Већ даше престо другом огранку, Слаботиљи И слепцу некоме. Тако је гадно њен син изигран —

И тако ти је јасно ваљда сад, Колики боли тиште мајку ту Ал ево ње, где амо улази. Сад ће јој доћи син у походе, Јер друкче она нејде овамо У ову собу. — Оставимо их! Долази Предслава; Анџелика и Харита одлазе ходшисом; једиа калуђерица затвора средља врата. Друга појава иредслава сажа, с лицем пуним туге и као не опажајући изагалу Анџелику и Хариту. иредслава Молим се, али нема милости! 0 молитву се обесила лаж Па не мож' да се дигне до неба. Јер тајим. . . (Чује се Јек рога. Предслава се прене) Син мој! ТВегов јечи рог! Одјекни срце, кличи, радуј се, Оиет ћу видет' сина . . . (поражено) Сина зар ?! Не, он је живи сведок срама мог, И ја ћу видет' жиг на челу му, Жиг, што му дадох — родивши га, ох! Хај, свет већ више ваљда и не зна, Ал знадем ја, и кад му љубим лик, Ја чујем укор тајног духа мог: Зар таква мајка љуби? Љуби још ? Њен пољубац је отров, није сласт! Но он то не зна; његов видокруг Ведрину само и чистоту зна, А јито му каткад чело помркне, Због мене бива. Ја сам, мисли он, Света и чиста, па сам — мученик. Но ја га варам, све је пресна лаж, Безазленика њега варам ја, Варам му свети, топли осећај. Да зна пред киме клечи! То да зна, Да зна, од кога проси благослов, С гнушањем би ме даље Отиско И за мој благослов ме — проклео! Но смем ли уверење Јвегово, Да л смем, да л могу нарушити? Не! Јер волим, волим, мој да остане, Па немам снаге да га жртвујем За цело бих га ја изгубила, Ту једну љубав посред јада мог! (клекнувши) Опрости, Боже, мајци несретној,