Stražilovo

-43 266 5$-

се била испунила жел>а њихова великог пророка: да се права вјера никад од избраног народа ие одлучи. Сасма противним смјсром ходило је хршнћанство. Од кад је Христос препоручио евојим ученидима: идите и проиовиједајте, апостОлски се је глас већ разлијегао по југоисточном дијелу римскога царства. Што су Јевреји оноликом помњом тајили, то су нови вјерници по свијету разгласивали, Та нова војска господња није другога оружја имала, до проповиједања мира наземљи и вјечнога живота иа оному свијету; сјеме, које је сијала, добрим је плодом уродило, јер је земља у оно доба била и готова да га прими. Римско друштво, већ у очи Августова времена, осјећало је иотребу да се увсду преинаке у народну вјеру; оио, у пгго је искрено вјеровало старо јуначко доба, кад је нростота у животу наноредо ходила са простотом чувства, то све није могло да задовољи ново друштво након пошл.едиих грађанских ратова, друштво, које се упознало са свим Финоћама умјетности и књижевиости, са свим раскошима луксуса и моћи, и које је папокон, у неисказаиој двоумици, усколебаним срцем прислушкпвало разлагања неке још нејасие ФилозоФије. Алије ФилозоФИЈа крозцијело прво стољеће све то већма напредовала и еве то јаснија поетајала тим, што је приказивала свијету неко јединство божје, и што је проиовиједала морал дотле неиозпат; опа је ублажила еурову римску Ј^уд, ублажила јс окрутиост, довела је друштво на разборитост, казнила је иреступке ћудоредности. Под њеним се упливом Рим снрав.љао да прими сјемс оне вјере, која је у себи садржавала моралне напутке ФилозоФије, и која је на најблажи и најразговјетнији начин ријешавала замршено иитање о божјему једииству. У толико је римска вјера изумирала у људском срцу; али како је у исто доба била и народна и државна вјера, тако је чувала једнако своје миогобројне обреде, иа се и ограничавала на те јавпе, достојанствене, али таште доказе пеке ирисиљене побожности. Свако јс смио невјеровати, али није смио своје осјећаје износити на видјело. Вјерске евечаности, то су биле државие свечапости, а вас је свијет био захвалан приватним особама, чиновницима и свештеницима, што су редовито на одређене дане клали вола или овцу на жртвенику, горјели тамјан и дизали руке у небо, молећи се боговима за срећу римскога народа. Већина није ни за

час сумњала да су ти разиолики богови најивне измишљотине прадједовске, али нико их није питао за то: вјеровали, не вјеровали, они су извршивали дужности које сеу оно доба нијесу разликовале од осталих дужности римскога грађанина. Неко бијаше рекао једноме понтиФексу: није могуће иорећи да има богова; дакако да није — одврати свештеник — кад си нред евијетом; али кад си у својој кући, онако, с пријатељима, оида све ти је проето. 3 Стари достојанСтвени Варон, којему је силно на срцулежала вјера, што је толико дијела имала у повјести римскога народа, није ни ои крио своју слабу нобожност, али је у исто доба жалио, што ће римска вјера прије пропасти од немара самих грађапа, него од непрајатељских нападаја. 4 Али ко је у Риму озбиљио вјеровао таковој нотпуној пропасти? И ако су сви бољи умови јасно изражавали своје мнијење о лажљивим боговима, ни једноме се није измакло да рече, да ће вјера, као државан обред, једном нестати. Хорацијеви су осјећаји добро иознати, али је овај велики ијесник опет рекао : „моје ће се пјееме пјевати, док ве.шки поитифскс буде ходио уза стубе Капитола а поред њега шутл,ива весталка" ; 5 а тим је мислио да ће му пјесме неумрле бити. У овакову стању, док се је јавна свијест толико колебала, страним вјерама и митима била су широм отворена врата у Рим. Вас се исток са својим боговима нрелио у тај нови Вавилон и пореметио душевни мир; у том метежу, у неисказаној забуни, у којој је била свачија памет, проиовиједач које му драго нове вјере налазио је свуда занееених вјсрника, тим више кад су прониси те иове науке обећавали и иутене раскоши — као што је у опће онако и било. Све се оне стране новотарије у неколико слагале с римским боговима, биле су с њима иекако у роду; нова божанства и с њима скоичани обреди нијесу ни но што искључавали заповиједи и обреде старе вјере. Али хриигћанство, чим се номолило, сукобило се са свим дотадањим вјер ским идејама; Хришћанин се морао одрећи свих традиција непријатељског политејизма; само под тим је увјетом хришћанство могло очекивати сигурну и потиуну иобједу; да је и мало иопуетило, не би никад било нашло иотребите енаге да распрши поганство. 3 Шеего. 1>е пакгга Лсошш. I, 22 4 Св. Августин. Бе с1У1Ше Рех VI, 2. Саш. III. 30.