Stražilovo

-кз 267 Е>-

Јеврејска вјера, рођена сестра хршпћанској, није се ни она ни по што сударала с римском; изузмемо ли крваве борбе, гато је Рим дијелио с Јеврејима, прије под Веспасијаном и Титом, а касније иод Хадријаном, опет и они су имали дијела у оној сношл.ивости, коју је држава исказивала свим страним вјерама: прво, јер Мојсијеви закони нијесу бранили никоме да не судјелује у јавноме животу ; друго, јер је јеврејску вјеру састављао народ, иарод, који је уз свог влпститог бога имао и своју особиту ношњу, свој језик, своје обичаје; треће (а то је најважније), јер се они једнако клањали ономе богу, којему се и њихови преци клањали. Упоредимо ли их с Хришћанима, иага ће закључак па жалост испасти па гптету гаљедбеницима апостолског проповиједања. И доиста: њима је судјеловање у јавноме животу било строго забрањено, јер није могло да ступа напоредо са идејом кроткости, поглавитим и пајљсишим Христовим прописом; друго, они нијесу састављали никакав народ однјељен и ограничен па сред римскога свијета; а треће, бог, кому се молили, није био бог њихових отаца: та јуче су иалили жртве на олтарима пред Јупитром и Аполоном, а данас се одрнчу старе вјере, да пригрле нову: ето нрекршаја, који заслужује најстрожу казну. Хришћанство, дакле, чим је започело своје тајно освајање старинскога свијета, паишло је одмах на страствен и необорив отпор. На први мах сами су се Хришћанн чудили, гато су њихова начела онако нрогоњена, кад у исто доба влада није зазирала, да се египатској Исиди и персијском Митру дигну храмови на сред града, и да се најсрамотнији обреди врше. Али је Христос већ био нагласио да ће његови ученици изаћи ради њега нред цара и суца; а то их је пророчанство кријепило и соколило, те им је јамчило за истинитост њихове вјере. Него шта је могао и нај јачи отпор против људи, који су нроповиједали невољницима без разлике мир на земл.и и вјечни живот око нрестола божјега? 1'ед је сад био да кроткост и невиност свлада обијест и наеиље. Иијесу се дизали вјерници из редова богаташа и великаша, али су се дизали из нижих сталежа; слатка вијест о једнакости свих људи иред Богом продирала је у срце баш оних, који су трпљели од срамотне разлике, гато је владала међу члановимаједног те истог друштва. Тим су се поганици често иослуживали, да хуле вјеру, у коју спада сва таложина, све смеће

човјечанства; „међу њима су све сами робови, сељаци, радници дјеца, жене, сиромаси". 6 С друге стране пак не само нгго Рим није схваћао сву л>епоту вјере, осниване на пожртвовању, на једнакости, навјечноме блаженству, што је обећано и злочинцу и луђаку, него му се није дало ни замислити вјеру, проглашену од човјека простака, који је душу иепустио на срамотном крсту; није схваћао чисти и узвишени иојам о Богу, у кога су вјеровали без раскоганих свечаности, без мраморних олтара. без жртава, без икакве слике. 7 Јога је пак мање схваћао хришћапску ријеч: гата бисмо дизали кипове Богу, кад је човјек по његовој ирилици створен ? Шта бисмо му дизали храмове, кад га васелена не може садржати? Наша му је душа храм, у којему нагае срце жртвујемо. 8 Али су те ријечи нусте остајале, нити су се велики умови и филозофи онога времепа, као Сенека, оба Плинија, Тацит, Илутарх и Марко Аврелије, оеврћали па велики морални нанредак те пове иауке; Филозофија је доиста била искоријенила из њихова духа сва празновјерја; непрекидним се учењем њихов велики ум даномице све то вигае усавргаавао; њихов се је живот — како каже Џибон 9 — трогаио у неуморну истраживању истине и крепости. Али поред све мудрости њихове,. савргаеност Христове пауке није ни један разумио. Који је Хришћане епомињао, презирио их је спомињао, држаоихјеза неке злочесте запесењаке, који нијесу кадри били пи једпим доказом иобити старинске идеје. Али је хришћанство, уза све потешкоће, једнако расло. Умножавању н.ихова броја помогла су велика римска освајања, латииски језик, који је на све стране свијета гаирио Исуеову ријеч и чудеса, а напокон и велико распроетрањење Јевреја; највише иак тајанственост догме, која је изријеком тврдила обећање блаженства на ономе свијету, јер и стари су нрипознавали наклоност људске душе, да вјерује оно, што је недокучл.ивом тајиом заодјенуто. 10 Никад се пак не ће установити њихов број почетком другога стољећа. Таццт, говорећи о прогонству Хришћана под Нероном, каже да их је еилан број био; 11 Плиније, у свом писму Трајаиу, поручује, да еу " Мтисшз РеИх: (Маујиз. 8. 7 0е(;«1УП18. 10. Сиг пиПаз аган ћађоп*, 1етр1а пи11а, пиПа поЈа 8шш1аега? » ГћМ: 32. 3. 0 безеШеМе с1ез ТМег^ап^ез с1е» гош. Еојећев. II, 441. 10 ТаеИ. Ап. I, 22. " Ап. XV, 44. [пдеиа тиШ1и(1о.