Stražilovo

335 к-

веку, о духонимп, који су по милоети божјој еве и сва иостали сам« еобом, „не преко нредака својих", на да иије био грех против етикете, партер краљ.ева претворио би се био у партер клакера, кад је глумац ЛаФОП свом сиагом свога гласа кликнуо: „Ко га је створио краљем? 1 м> га јс круписао? Победа!" Тако је Наполеоп прве песнике Француске оковао, да буду п>егови робови, те је из ки.ижевпости умео да извади нолитнке. То је двоје оп радо бркао. У најважнијем државпу нослу могао је из иебуха нрећи на разговор о лепој кп.пжевности. Гете ирича, како је Наполеоп у сред разговора с и.им почео с Дарн-ом разговор о пруској ратпо.ј коитрибуцији. Политика је судбина. Пруска је то осетила, кад су јој онда диктовали сто и двадесет милијона глобе. Колико је у тој земљи било огорчен.е на Корзиканца, иоказује овај случај. После Ерфурта иоходио је Наполеон двор у Вајмару. Напред је био послао своје Француске глумце, с Талмом иа челу, те су ови свечапог вечера у Вајмарском позоришту давали „Цезареву смрт" од Волтера. Та жалосиа игра са својим натписиим иризором мал се није са нозорнице пресадила у гледалиште, јер се пеколико Францускнх ОФнцира било сложило да убију Фрапцуског императора. Нлаи је још на време био откривен те се цела ства]) могла забашурити. Наполеон није ништа дознао. Како ли му је дивна при лика за разговор умакла тиме и како би је он духовито расплео био на дворској игранци после позориштаЈ Овакако се мора нризнати, да је о свему и свачему умео да се изрази на духовито оригиналаи начип. Нарочито је ио иеки пут волео књижевиост да сматра као велесилу, са којом је општио као са себи равном. На оној дворској евечапости у Вајмару, иише Таљран, забављао се с „академичарима". Опет се упустио у разговор с Гетом, парочито нак с Виландом, с којим је говорио о једној од својих тема-љубимица, о Тациту. Наполеоп никако није марио Тацита и то се са свим слагало са његовом теоријом о надљудима, који н.ему изгледаху да су ређепи па то,

да с презреи>ем гледају на право и моралпи закои. Како је Тацит нисао историју, није се могло евндети човеку, који је сваку самовољу оиравдавао д]»жавиим резоном, који је надмашавао чак и обест Луја XIV те сваки дан устајао с уверен»ем: Ја сам Јевроиа, ја сам цео свет! Као што је Гете позоришпог критичара Наполеона сравиио са криминалпим судијом, тако је Наиолеон '1'ацитове Анале сравнио са регистратуром кримипалпог суда. Аиалиста му се свидео као државии тужилац светске историје, као јаван тужилац, шта више као прост потказивач. Мрзио га је као најл.ућег свог душманииа, као да га је лично гађала свака љегова реч, као да у нанред мора оборити Тацита будућности, који би се могао родити да. п.ега осудн, и тако је у Вајмару говорио о Римљаиину. Тал.ран вели да је опда стари Виланд узео реч те на душак изговорио пуне две стране у обрану аналисти. Свака речепица боцка цара. Вило је као иу ерфуртском позоришту, само обратно: говори се о Клавдију и Нерону а мисли се Вонапарте; похвална беседа у славу Тациту претвара се у укор кор зикапском деспоти, казан му у брк. Треба још уз то замислити околииу, силне свеЛ.е на игранци, шумпу свирку, нолукруг околајљених слушалаца у сјајиу гала-оделу. Никад се нред крал.евеким иреетолима пнје смелије размахнуо лгушки ноное. ПГгета само, што је та звучпа Филипика 1го свој прилици Тал.ранова измишл.отииа. Ако је одиста била изговорена, могао је цар урадити само двоје: или је морао војводу, свога домаћина, ономенути да пази па старога Виланда као на усијаиу главу, оиасну по државу, или је са речима „УоПа ип ћотте!' 1 великодушно могао окреиути леђа говорнику. Место тога ]>екао је две три „милостиве" речи. на је, нрекинувши тиме Виланда, отишао а сутрадаи у јутру иослао је Гету и Виланду колајну ночаспе легије. Свакако је знаменит тај неиосредни додир. великога оевајача са иемачком кп.ижевиошћу. Можда се Наполеон сетио разговора о Тациту, кад је тта пгест годипа после тога иотнисивао своју абдикацију. Од Ерфурта амо иошло је све тумбе.