Stražilovo

чз 325 о-

харита 0 њему нема гласа јамачна... Но шта је с мајком? Ту је веће зло! . . (износе Пр.едславу) јудита (сама, умирујући сама себе) Изгубио је бој, ал' утече, И с новом војском нов ће бити рат. (гледећи у писмено) Ал ово писмо! — Кад утекоше И нрости борци. — Ту је веће зло... Каква ли мора тајна бити то, Кад не мож' с њом да легне под земљу, И кад је сад тек, пред смрт казује! Кад није за њу дозно ни он — син! Кад не смем знати ни ја — жена му! И нечат још јој слаба брава би. Бојаше се, па хтеде заклетву, Да не обијем браву, печат тај! Па кад се не хтех брзо заклети, Мал' није натраг иисмо истргла! 0, нечат није био поуздан! Узбуђено је вукла потезе. Прочитах ја и читам и сад, гле, ПГта иише, ма да слова не видим. Ту она дрни грех свој казује, Свом сину јавља, да је — истина! Па ја да предам?! Веру не дадох. . . Не, ако ми је слутња извесна, Он не сме, не ће никад дознати, Да срамим себе на и пород свој! Ох, то је њене душе бунило, У ком на сина мати напада. Нек стоји писмо — не ћу нредати. Пета појава харита (враћа се). пређашља. харита Јудпто, ходи! јудита Је ли умрла? харита Освестила се, ал се мучи већ. Но ходи, жели да те види још И да ти каже неку норуку. ЈУДИТА (себи) Да веру дам... Н'е, не ћу, не могу, Јер то је иронаст сину њезину. Шеста појава калуђерица (са стране), иређашњв.

калуђкрица Од кнеза гласник; стиже овај час. ЈУДИТА Ох, жив ,је! Срце пије варало. Нек у1)е гласник. (Калуђерица одлази; Харити) Теши мајку тим! Шат овај глас јој врати души мир. Док чујем шта је, дођох за тобом, (Харита оде) Шат узнам рећи још и лепши глас! Седма појава гласиик (улази). јудита. ЈУДИТА Кнез живи, кад те шиље? гласник Жнн је, здрав, Бан једнс лаке ране. јудита Онда ме Пред њега води. гласиик Сти'ће н он сад, Тек мене носла, да ти јавим то. јудита Па како беше? Битку изгуби, То знамо, али како? са шта ли? Јесу л' бегунци били неверо? гласник Све лаж бијаде. Нас је дочеко Цвет земље, војске. А Пољаци нас Пре боја мал не сви напустише. А место да су, кад је почо бој, Ка нама прешле многе тисуће, На нротив, као бесни тигрови, На иас су слошке кидисали сви. Оиколише нас и тамањаху. . . Ко није бего, није осто жив, А н нас, богме, многе стигоше И поклаше. јудита А како прође кнез? гласник То, госпо, беше чудо нречудо! Где наша војска малаксавашо, Ту нагињаше он, к'о љутп лав,