Stražilovo

-кз 394 и-

Камисор ми је говорио, да је иан Маћко био данас код њега у гостијоници. — Кохане! — одазва се ласкаво Казимир, гледајући на милога слугу — ти си ми веран... анам ја то. Али сада мораш још триети нокајање... Сутра Ке се можда нон Аљбрик кренутн у Авињон, а ,кад дође натраг, вратићеш се и

ти к мени. А сада удеси тако, да нан Маћко дође амо у јутро, рано... Говорићу сњим, нека иде брату, у Касел, а одмах ћу му дати и лепу награду, ако ми савије ландграФа... А ти часа не почаси, него иди у Жарновац и изврши моју заиовеет... (Наставиће се)

(СвршеТак) 1'пму, где је, свеж телесно и душевио, омладину уиодио у Фиаијологију човекову и с највећом се вољом бавио емвријологијом, коју му је Бишоф толико препоручио, н Фпзијолошком кемијом, I оју је преко Мулдера

тако био заволео; у Гиму, гдс је са своји ученици с године на годину збирао плодове својих и њихових исиитивања у .Ип1егзис]шпд'еп гиг КаШг1е1гге (Гев Мепбсћеп", од којих је први део издао у Турину иа немачком језику; у Гиму, где је у Сенату устајао да говори, кадгод је напретку, човечанству, слози, науци, народној срећи и народном здрављу затребала његова потнора, кадгод је неистина, ограниченост, тесногрудост гонила на одбрану; у Гиму, где јс, исиуњавајући позив свога живота, служио патничком човештву и иредњачио мислиоцима; у Гиму, у престоници Италије, гдс је радио Тзордано Бруно и Савоњарола, Данте и Уго Фосколо, Га®ајило и Микеланџело, Галилеји и Болта, Санторини, Сналанцани и Моргањи, Баљиви и Салваторе Томаси — онде је њему, мудрацу, неснику и природњаку, вијологу и медицинару, добро дошао био поздрав са равнога његова завичаја, из земље Еразмове, Гембрантове, Хујгенсове, Берхавове и Дондерсове. А у том нидерландском научнику, којије Иидерландску подичио на обали Иекара, на циришком језеру, на жалу „с1о\ - е 1' Го гНксепс1е" и на Тибру, не само да су били етопљсни природњак, лечник и филозоф , нсго су снојени били дари осећаја, уобразиље, јунаштва. ОсеНчји за учеиике, за које је у његовим грудима било иајтоплије срце, и за које је, кад год је било потребно, стао иа мегдаи; осећаја за пријатеље, којима је свим срцем био одан; осећаја за несрећне, потиштене, боне телом и душом; оеећаја за лсио у књижевпости, коју јс

тако помњиво нратио, да. )е, као по индиски какав набоб злато и бисер, раскошно око еебе раеипао најленша места из несника свега света, нарочито из немачких и талијаиских; осећаја за лепо у музици, којом се и сам бавио; осећаја за леио у образовним уметностима, тако да се свагда загрејао, кад год је стао нред које ремекдело талијанеке уметности. Уобризиља у науци, на коју су у пређашње сухопарно време преко рамена гледали, не улсва нам више страха својим заводљивим блеском (ср. Молешот, Узрок и дејство у науци о животу, 1867, стр. 8). Она је за напредак науке исто тако потребна, као и носматрање и иснитивање. Међу обојима гради она мост, који нс сме водити нреко у ништа, него многим родовима васпоставља чврсту, непорушиву везу међу дал.њим СФерама ириродне нојаве и мисли. Колико ли се душевне снаге утроши у то, да ее наертај уобразиље и насртај Факата тако уреди, да се све хиљадс и сви милијони појава у макрокозму и микрокозму, у живој и мртвој природи, у душевном и телесном животу човека и животиње, јављају пред нама као изливи једне једине појаве: вечнога кретања материјина! Иа каква ли дивна дела ствара уобразиља, кадју, као у Молешотовим предавањима, води жеђ за познањем, најплемснитији хуманитет, слога, поштовање туђега мишљења, осећај за све што је лепо, те ствара уметничке створове, који услед хармоније међу обликом и садржином чине органичну целииу! Иа онда јунашгво, да човек каже све, што зна, нгго му уобразил.а казује и што човек иначе ееби ма само и дошаитава. Зна човек у напред, да ће наћи противника, па чак и међу пријатељима и ноштовачима, који му пријатељски

дфува ЈАКОВ МОЛЕШОТ