Stražilovo

чз 389 к-

цедину та зграда, која сс родила у мојим мислима. Треба за то великс снаге и још веће љубаии мсколиких покољења... Замисли се онст и за час додаде, као да одговара сам себи и својим мислима: — Љубљени брат мој, вечите иамети краљ Карло Роберт, учинио је сто пута више за угарску државу... Али имађаше већу снагу. Он ис дође сам, него с читавом поворком, да шири нросвету и нодиже, да заповеда иоштовати нрава, да утврђује границе и склапа корисне уговорс. Ја бсјах сам самац нротив свију... — Ми бејасмо с тобом, краљу! — примети Јашко Љел>ива. Казимир га иогледа, али нс рсче иишта. Знађаше он, да Јашко никада не заборавлЈаше. да њему ирипада део заслуге, и то знатан, за опо, што се урадило. За то не одговори пишта, него мало за тим настави: — Сви бејаху за рат, ја сам желео мира; сви брањаху старс обичаје, ја сам хтео новим обичајима да се приближим свету... Учинило се много, то је истина, али да се то одржи, треба, као што рекох, велике снаге и још веће љубави неколиких покОљења. . . Снаге би се нашло, али љубави не видим... У Великонољској разбојства, убиства, а спремају се побуие... С Борковицем је тешко и мучио; или га треба нривући и умирити, или сломити... А и ту, ближе нас, доста јс разузданости... Да имам сина... Прекидс наједаред и снусти главу иа грудн. Нико се на то не одазва, јер на свакога паде с тим рсчима, тешка брига. Сваки мишљаше о наслсднику, а тај ће да буде краљ угарски Лудвик, ако иристану сталежи на сабору. Али дете ссстре Казимирове и анжујскога кнеза, то већ није чиста пјастовска крв, какс би био рођени сип Казимирев, баштиник његових осећаја и мисли, његових смерова и планова. Ко је могаО наслућивати, каки ће краљ бити тој зетљи туђин кнез ио васпитању и традицији ?... У соби беше мртва тишина. И онет, за час, подпжс Казимир главу и, загледав се у озбил.но, сурово лице Љељивитино, понови још једном с уздахом: — Да имам сина... Јашко од Мел.'штипа живо се трже и, забацив главу као обично, кад што тврдо пауми, поче: — Милостиви господару, краљица Аделајда... Казимир махну снловито руком н устаде.

Лице му доби грозан израз, из очију сипаху варнице. " — Лудвик — рсче — мој ссстрић, наставићс започето дсло; наставиће га добро, надам се у Бога, ако Свемогући не реши моју ствар друкчије и ако одреди да одем са света без потомка... А нека нико не тражи од меие, да чииим оно, што превазилази моју спагу, да при тиснем на своје срце оно, што ми је мрско и одвратно... Краљ говораше иолагано, наглашаваше сваку реч а, но лахком дрхтању у гласу, могаше се одмах нознати, да беше узрујан. Мало за тим иак стаде говорити о другим стварима, пздајући заповести. — Сад нам се ваља — рече — особито занимати Великоиољском. Тако ми сс чини, да је Борковиц онде зачетник свакога зла. Али је моћан, па га треба предобити и учинити чуварем тога права, које би он хтео да сатре... — Опасна ствар! — примети Јашко од Мсљштина. — Ако се покаже онаким, сломићу га! одговори силпо краљ. — Али сада сам смислио овако : њему и Прецлаву, познањском кастелану, даћу у руке намесништво ... старостииску управу. Тако ће иазити један на другога... Љељивита заклима главом да не повлађује, али не рече више ништа, ј.ер беше навикао да иикада двапута не понавља свога савета. А крал., осећајући да јс он противан, као да тим већма прихваћаше ту мисао. — Иснитаћу још ту ствар — говораше и, по свој ирилици, тако ћу учинити. Требаће именовати и кастелана гњежањскога и војводу калншкога, а иал.а наћи за то таке људс, који би дорасли да сс оиру сили Маћковој, да гге би сувише порасла. Али данас ее више псма каде за то... Размислите ипак о томе и донесите ми добар савет... Учинићу по савести. Говораше Казимир испрекидаиим гласом, заповеднички. Искао је савета, али сваки знађаше, да ће краљ учипити по својој вол.и, како јерекао. Сви пиком поникоше ћутећи, а краљ им всћ руком махашс, дајући знак, ејо саветовање довршено. Изилажаху тада Јашко од Мел.штина и Јануш Сухивиљк, а за њима Добек Фредро, кад ал' краљ рсче томе носледњсм: — Ти остаии... Устави се тада Боњча и остаде у соби, но