Stražilovo

460

није вриједиости иисаху уснревљеним нисменима,|(као што су наша штампана), а списи мање вриједности, одређени за тренутну потребу рукописним (курзивним) писменима. Ријечи које често долажаху те се ласно могаху разумјети, скраћивале би се, или би се завршеци надметали. Почетна писмена (иницијали) би се бојама лијепо ишарали, у прво вријеме само црвеиом а послије и другијем. Налази се и слика по старим рукописима. Штампарска вјештина начинила је у изрнђивању По IV. АгпсМ-у из Негт. ТаиХ-а „СггипЛпез Лег дегшап.

књига и у књижарству читав преврат. Уираво, онда можемо истом разумјети, од какога је огромнога значаја проналазак те вјештине, кад поредимо наше доба са онијем приликама, када су се књиге писале. Тако се и може протумачити она затуцаност средњега вијека, што књиге бијаху ријетке те мисли споро мреваљиваху просторију земљину. Јоште кад брзини прављења књига дође у помоћ брзина саобраћаја, онда поста просвјета силом, којој ни простор ни вријеме не могу одољети. Т. 0.

Г0СПОТ)А ЕЛОДИЈА Л. МИЈАТОВИЋКА говорио у српск0м новосадском девојачком друштву ВРАНИСЛАВ СТАНОЈЕВИТ.

■&'

Поштоване госиођице, ако сам се радовао, да дођем у Вагпе друштво, да овде, у кругу својих пријатељида, проведем неколико часака, то Вам ипак морам признати, да ме та радост није довела амо без неке бојазни, које за то, што ми је пала у део част, да говорим пред строгим лепим иолом, чије се преставнице здружиле, да у овоме друштву изучавају све оно, чиме се, као народ, поносимо и одликујемо; а с друге стране, што сам за тему свога данашњег говора изабрао рад једне женске, а овамо сам осећам, како ми снага није ни из близу довољна, да Вам тај рад опишем и преставим онако, како је та женска заслужила. Оно сам, истина, могао држати друго каково предавање, али сам мислио, да у овоме друнггву не могу -— бар први пут — говорити о чему другом, до ли о женској. За то ме пустите, да се спустим у Ваш свет, Ваш идеалан женски свет, па да Вам из тога света преставим једну женску, којом се Ви и као женскиње и као Српкиње морате поносити; једну женску, коју Ви иознајете можда само по имену, а коју ни ја сам — на жалост — не нознајем лично, већ јој познајем само дела њена и из дела њен велики дух, племенито срце, топлу симиатију за Српство и дубоко иознавање нрошлости, познавање врлина и махна Србинових.

Али док ово говорим, као да чујем Ваш приговор : па што говорити о једној жени. када се зна, да су оно најбоље жене, о којима се ништа ие говори? — То имате ираво. Само што се то може казати за свакидашње, обичне жене; а жена, о којој ја хоћу да гововорим, није обична жена, није свакидашња женска појава, него је то једна ретка жена, о којој треба свака Српкиња да зна, свака Српкиња да чује. Та жена, о којој хоћу да Вам данас беседим, није Српкиња по крви, па ипак је она ретка Српкиња, не за то, што се за Србина удала, већ за то, што је сав живот свој носветила Српству, неуморно радећи за напредак његов и будућност. Она не живи у нашим лепим крајевима, већ у магловитој земљи једној, но она ни у далекој туђини не престаје мислити о нама, не престаје писати и радити за нас. Њено срце и тамо куца с нашим срцима; она је боља и заслужнија Српкиња, него многе и многе Српкиње, одњихане на криоцима српских мајки, упућиване саветима српских отаца. Та јединствепа жена и Српкиња, о којо.ј сам рад да Вам проговорим неколико речи на данашњем састанку, то је госпођа Е л о д и ј а Л. М и ј ат о в и ћ к а, супруга нашег уваженог научника Чедомиља Мијатовића. Ја Вам не мислим цртати цео њен живот све и када бих га боље познавао, него што га познајем, ја бих се устручавао, да вам