Stražilovo

462

сме и писала приповетке ио најугледнијим либералним листовима и часописима Америке, и све је те песме и приповетке задахнула великом, човечанском идејом: идејом ослобођења робова. У то је доба штампала једну свеску својих песама, које су нашле топла одзива у срцима свију Американаца, даље роман »Анпее, а 8к>гу а Ше«, у коме војује за умереност, а против пијансгва. Издала је збирку краћих прича у књизи: »Соп&8810П8 апс1 оопбе^иепсев«, даље »Оагше 84еш1зиг§ћ«, опет једну новелу, којом војује за умереност, и на послетку божитњу причу »Уо1се8 о( 1ће МПе1 ;уе«, за коју јој је написао врло красно писмо нотоњи »рое!;а 1аигеаћ ]8«, песник апотеозе Црногорцима, славни Алфред Тенисн, чијој се успомени госпођа Елодија Мијатовићка одужила, спевавши му у »Еаб^егп апс1 \Уе81 ;егп Ееу1еду«-у »>1п тетопат«, дивну носмртну несму, песму пуну човечанских осећаја и патриотског бола. Овај сам рад госпође Мијатовићке у Америци навео само за то, да се види, како је њено бављење у Америци било пресудно на цео њен будући рад и живот; како је оно накаламило на њен дух и образовање врлину заузимања за ослобођење робова — врлину, са којом се она ,.1863 вратила у Европу, да се и у Европи, опет пером, бори и ради за ослобођење петстолетних робова на југо-истоку Европе. 1863 године био је наш Чедомиљ Мијатовић у Немачкој, у Лајпцигу. Тамошњи га је чувени књижар Брокхауз замолио, да му напише за »0опуег8аИоп8 -Еех1СОП« чланак један о кнезу Александру Карађорђевићу, и после тога га позове једаред к себи на соаре, на коме је било много одличних гостију, па међу њима и Епглескиња Елодија Лотн (Е1осНе Еа^оп). Ту се они први пут видели, њихови се сродни дуси одмах разумели и ми видимо, где 22 марта 1864 стоје пред олтаром: Елодија Лотн и Чедомиљ Мијатовић. Можда још никада нису пред олтаром божјим стојала така два сродна духа, као 22 марта 1864, за то се ваљада ни у једноме браку тако не огледа права, блажена срећа брачна, као у браку Чедомшва и Елодије Мијатовић. Њихови се темпераменти, истина, разликују. Та Чеда је одрастао под азурним небом

Србије, на дверима, које воде на исток, »на најлепшу света страну«, па за то и има јужњачки темпераменат — док госпођа Елодија има темпераменат, који се развија у вечитој магли престонице Велике Британије. Но и ако су им темпераменти различити, њихове су душе једнаке. Они су обоје духовити, обоје учени, обоје образовани — па ипак је питање, да ли би Чедомиљ Мијатовић био данас човек, за кога се каже, да је »један и једини у Српству«, да није било госпође Елодије, да на његов дар и скромно образовање и науку, коју му је Српство дало, накалами западњачку образованост и западњачку науку ? Да ли би био Чеда Мијатовић онако славан, као што је, да му се није дух загрлио с духом духовите Енглескиње Елодије Лотн? Да! поштоване госпођице, томе браку имамо ми Срби много да захвалимо. Само је поред госпође Елодије Мијатовићке могао постати Чеда Чедом, као што би с друге стране и госпођа Мијатовићка остала за нас незнана, (и као што би тиме и ми остали незнани за друге), да се нису њих двоје унознали на оној забави код чувеног Брокхауза. Чедомиљ Мијатовић је од природе велик дух, образовање му је и наука за наше прилике била велика, али је тој науци и образованости придошла још и темељита и многостручна образованост госпође Елодије, и тако се. и само се тако Чедомиљ Мијатовић винуо у висине, те је »један и једини у књижевносги српској.« Кад у ученим расправама из политичне економије и финанцијске науке наиђемо у Чедомил>а Мијатовића на јединствену дубљину мисли и голему науку, на темељито познавање прилика и институција у великих народа, верујте ми, да је то у многоме заслуга госпође Мијатовићке, јер је само поред ње Чедомиљ Мијатовић добио и воље и прилике, да све научи, све види, са свачим се упозна. Или ако сте читали његове дивне историјске члапке и студије и његове јединствене приповетке, па кроз слаткогласни тон дела његових слушали откуцаје срца његова, зар вам се није наметала мисао: »0, зар може овако узвишено мислити и овако слатко писати о свему, а нарочито о ж е н и човек један, а да се сам није у читаву животу дивио женским врлинама,гледајући их на мајци својој и жени својој?« Али ја не тражим на ово одговора од Вас. Та ја сам тај одговор читао са огледала ду-