Stražilovo

453

Из Познања се вратио у Кожмин, али на кратко време. Не могаше да нађе врућа места тако га је пекао немир због онога, што се је догађало у Кракову, Жегању или Каселу. —• Можда је Аделајда доиста умрла — мишљаше, — па можда је Јадвига већ краљица .. . Смислио је да сам главом оде у Касел, да се, својим очима, о свему увери и да сазна, ради ли ландграф све што треба, да се изврши смишљена освета на Казимиру. Пре одласка отрча к Марти. Први пут, од како је познала војводу, очекиваше Марта његов долазак, ако не без бојазни, а оно без некадашње одвратности. Бојазан осећаше и сада, али тај осећај беше већ друкчији, него до селе. Војвода јој престаде бити грозан господар; његов последњи пољубац и ватрене речи, испалише као неки жиг на њеној души, који јој не даде да га заборави. Сањала га је ноћу, а, кашто јој се причињаваше као витез краљевић ватрена погледа и у златној опреми. Само му лице беше мрко и дивље, али на њему опет израз таке снаге, која подјармљиваше и привлачигае к себи. Пан Маћко пак, идући к њој, беше узрујан и мрк. — Опчииила ме та девојка — мишљаше. — Не могу је узети онако, као што сам узимао друге . .. силом. Кад слаби од бојазни, онда ми је жао ње... а кад ме охоло нресече, чипи ми се, да ме гледа њен дрски отац . .. пре смрти . .. И кострешио се на ту своју слабост, коју није разумевао, а није могао да ју савлада. Изгледаше му кашто, да између њега и Марте има нека невидовна сила, која ју је чувала ... крвава утвора Винчева, или зар одјек очиних речи: — Ти је се нећеш прстом дотаћи . .. позваћу те на последњу суд!... Стаде на праг собњи и загледа се у дивотну прилику Мартину, која се је од девојчета развила у красну зкену. Беше саде у најлепшем цвету живота и лепоте; — ипак у наточ зрелим годинама, беше нешто у њеном држању, покретима, а особито погледу, што је сведочило о потпуном девојачком незнању, о незнању света, људи, на и властитихо сећаја. Војвода јој приђе и стаде јој говорити, као обичио, најумиљатијим гласом, каки је само могла да произведе његова душа. Говораше дуго, а она, од времена на време. дизаше на њега тамне своје очи, и бацаше му на лице таки поглед, од кога му се ведрило у мислима, а срце се топљаше у незнаном до тада чуству. Наједаред се Марта брецну. Војвода јој говораше о својој љубави к њој, а њој паде па памет она лепа жена, некада окружепа раскошношћу, а после немилостиво изагнана.

Стресла се ... — А нећеш ли ти мене изагнати — рече смело, — као ону ? ... Пан Маћко се трже од чуда. — Ону — понови, — каку ону ? ... — Видех ју — говораше Марта, - у оваким истим лепим хаљинама, какима мене сада ките ... а иосле ју видех, ноћу, како издерана, гола нузи под ударцима . .. Тога се ја бојим!. .. Војвода ју загрли. — Не бој се ти тога — говораше. — Она ме је издала, па сам ју казнио ... — Издала... — шапну Марта, — издаја је ужасна ствар .. . И дође јој у памет нрилика онога величанственога витеза, о коме јој некада причагае Агата, а који је за издају платио главом и вечиту клетву натоварио на своју душу. —• Нздаја је — нонови — ужасна ствар. Знам ја, шта је издаја... смрт навлачи, клетвом тишти душу, на потомство иада као урок ... И говорећи то, ириљуби се као поилагаено дете, уз снажне груди Боркопичеве. А он ју грљаше све иежније и шапуташе: — Мила моја Марто ! т 1екам из уста твојих речи: љубим те !.. . чекам од уста твојих пољупца, кога не бих отео, него који би ми се дао добровољно... А онда ћу ти открити тајну ... бићеш срећна !. . . Марта подиже светлокосу главу и великим, невиним а радозналим очима гледаше у дубљину душе тога човека, који ју стискиваше у своме наручју. — Тајиа . .. срећа .. . љубав. .. понови, шта то значи? .. . Војвода је гуташе жарким погледом, отвори уста, да одговори, кад ал се зачу шугатање на уласку. Уђе Агата. Устукну одмах, али већ сама њена појава беше довољна, да распрши утисак. Марта као у незнању застиђена, изви се из наручја Борковичева, а он пламенитим погледом грозно промери Агату и прогунђав: — Пази се! — истрча, као махнит. Стара га дадиља испрати мрским погледом. — Уби ме! — промумља, — ал' док сам ја зкива, неће ти поћи за руком . . . вршћу се туда као сенка... И од тада се, нажљивим речима, усиљаваше да ју савлада у души Мартиној, очевидни утецај војводин. Подсећаше ју сада и сама на ону лену жену. — Љубио ју — говораше, — а после је дао да ју срамоте, кад му се је огадила. Чувај га се и ти. јер је то страшан човек, а на тебе нема права... нема!...