Stražilovo

457

њега иодигне глас, тај као да је насрнуо на мене, на величанство... Тужите се на кривде; — ја сам увек готов стегнути кривочинца, помоћи оштећеноме.. . Старостама својим, војводама и кастеланима заповедићу, да штро пазе на то .. Пан Венијамин од Чарнкова опет узе реч. — Ми смо готови — рече — признати краљевско право, само треба да га не газе први они, који су позвани да га чувају... Таке пак старосте, као Прецлав или војвода Маћко ... а особито тај нотоњи . . . — Борковиц! —• прекиде зловољно краљ, — та ја сам га опоменуо, и рекао бих, да је сада справедљив .. . А на то пан Венијамин и пан Миколај од Шамотула, као на дани знак, приђоше и падоше краљу пред ноге. — Милостиви господару! — говораше Венијамин узрујаним, уздрхталим гласом. — Наленчи су много скривили и за то им глас може изгледати сумњив. Али ево кунемо се главама и савешћу својом, да се на наша уста чиста правда тужи величанству твоме на насиља и лупештва, на убиства и разбојства, што-но их дела тај Борковиц !. . . Нема мира ни старости нашој, ни сигурности домовима нашим, ни окриља части наших жена. На све напада тај лупеж! На њега се и дођосмо тужити краљу, против њега позвати моћ твога величанства. ..

— На њега! против њега! — Крикиуше листом Наленчи. Кад се Венијамин и Миколај бацише иред ноге, краљ испрва устукну, намрштен. Али за час му расветли лице доброћудаи израз; глас. нравде, који брујаше у њиховим речима, прониче његово добро срце. Саже се и обојицу их подиже; после слушаше пажљиво, што говораху о насиљима, која чини Борковиц. А слушајући, час но час погледаше на Јашка од Мељштина и шапуташе: — Треба га сломити . .. Кад Наленчи умукоше, краљ овако прозбори, погледајући милостиво на Венијамина и Миколаја: — Знам ја вас... Знам, Венијамине, да су ти речи истините, а захвалан сам ти за сина. Згодпо момче, а погледајте, како се је ту лепо дотерао ... Захвалан сам ти за доброга слугу . .. Знам и храброст твоје мишице, Миколају од Шамотула, — заслуге ћу ваше наградити... Будите сви уверени и уздајте се у моју реч, да не ћу трпети, да вам се чини криво. Враћајте се дому с Богом и с мојом љубављу краљевском, па будите углед, како ваља бити нослушан праву. А ја ћу без оклевања, послати к вама својега изасланика, који ће умети повратити ред и укротити обест Борковичеву. Кад то рече, отправи Наленче врло достојанствено. (Наставиће се)

КЊИГЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ

ок се није у XV вијеку пронашло штампање покретним словима, много се мучаху људи да дођу до једне књиге. Градиво на којем се писаше бјеше скупо, па тек колико времена требаше, да се испише једна читава књига, нарочито лијепим писменима! То ми данас у вијеку машина, паре и муњевине тешко можемо замислити; данас, кад се и највећа књижурина уз марљиву радњу може за мјесец-два дана и сложити и отиснути у хиљаде нримјерака, а послије и купити досга јефтино; данас, кад човјек и осредњега стања може стећи читаву књижпицу, каке још прије њеколико стотина година не имаше ни највећи град, ни најбогатији манастир. Од градива, на којем се писаху књиге средњега

вијека, највише долази иергаменат. Једва погдјешто се тога доба наилази стари иаиирус. Али кроза цио средњи вијек употребљаваху се и еоштане илоче, и то не само по школама да се учи писати, него и у свакидашњем животу, особито за кратке биљешке, за концепте, писма, рачуне. Латински се зваше пергаменат тетИзгапит, регдатепит или сћаг^а рег^атепа. Наша ријеч је од њемачкога с1а8 Рег§атеп1; (од средњо-њем. рег§-атеп1;е). Стари су држали, као што прича Варон, да га је пронашао Евмен II (197—158 прије Христа). краљ пергамски. Толико се поуздано зна, да се пергаменат у старом вијеку ие могаше такмачити са папирусом, на њем писаше тада само сиротиња, и истом трећега или канда четвртога вијека послије