Stražilovo

574

додати. у своју обрану, још и ово: ако су њемачке цуре од вајкада рад-» имаде (а о том нема сумњеј да их момци љубе, и да им оне мило за драго одвраћају, није никакво чудо што су пјесници вољни да »на њиховим усташцима везу најљепше своје китице« ј 1 ) кад би у тијех цура и срца онако лијепа била, као што су им лијепа усташца, они би о њима »састављали читаве сонете«. 2 ) Аутор »Пјесмарице« није дакле ни ниско сензуалан, ни херувимски идејалан; он нити пише за блазиране бећаре, пити пјева за недорасле удаваче: он је просто и искрено човјечан. А ако гдјегод његова пјесма дрхће и струји попут оних пољубаца, што је пјесник у дивноме часу са усана своје драге пио, томе пјесник није крив, нити нам то мора жао бити, пошто: „Ва§ 1ле<1 во11 всћаиегп ип<1 БеБеп ^У1е с1ег Кивз уоп јћгет Мип<1, Сеп вје Ш1Г е1П81; §е^е1зеп 1п луипс1ег1заг зиаеег 81игн1"'. А ако ти , пријатељу читаоче, који га штујеш, нијеси више безазлен, као оно Омирови читаоци што су били, а не можеш да такав ни за час у његовом друштву постанеш, то је онда твоја кривица, а не његова; прођи га се, он за тебе није цјевао. * *• * Обазримо се сад на човјека. Ту ће нам при руци бити његов најбољи бијограф и лични пријатељ Штротман, 3 ) који нам пјесника слика и приказује, штоно реку, од повоја до покрова; а то је као рећи: од рођења у Дислдорфу до самртног часа у Паризу. Ено га, још голобрада, у Хамбургу, гдје је дошао да се ода трговини, али се у ствари одао само — безбрижном живовању. Затим га сријетамо у Бону, у Гетингну, у Берлину, гдјено посјећа свенаучишта, изучавајући (на свој начин) право и слушајући Шлеглова књижевна и естетска предавања и Хеглову философију. Више по божјој вољи и моћној заштити пјевачица-вила, него ли по својој заслузи, иође му најзад за руком да се нротури до докторске дипломе. Сад је пјесник имао право даујавни живот ступи, или, ако ћемо се његова бијо') Јп1;егте220, XIV. V У 2 ) 1Ш. 3 ) Н. Легпе'8 И^еђсп ипА Т УегХе А<Зо1^ 8(;го(Н;тапп. ВегЈхп, ЈЈипскег, 1807.

графа држати, није то право имао, јер бијаше поријеклом — израиљћанин. Прије него ће из пруске пријестолнице кренути, ваљало м/ је дакле да путем крштења себи прибави оно препоручно писмо, које би га увело у тадашње отмјене друштвене кругове, а које он иронично називаше »<1 а8 Еп1гее 1п11е1; гиг еигораЈзсћеп КиНиг«. Колико је утицаја тај прелаз у протестантство на његову будућност имао, и са коликим је увјерењем Хајне тај корак предузео — о томе нам Штротман на дуго и широко прича. Ну то нас у овај мах мање интересује. Много нас више интересује пјесниково ашиковање са риђом Јозефином, џелатовом кћерком, и његови младеначки уздисаји за убавом родицом Амалијом, оном »лијепом бездушницом«. којој треба у првом реду да захвалимо за постанак »Лирскога Интермеза«. Штротман прати пјесника кроза све етапе његова живота, казујућ нам како су постале Слике с пута, Пјесмарица и Сјеверно море, како је год. 1831 пјесник прешао у Париз и, малијем одсутностима, у њему остао све до своје смрти у фебруару 1856. Кад се пјесник пут Париза кретао, не бијаше му ваљда ни на крај намети, да ће у њему сав свој вијек нровести, а још мање, да га у тој чаробној вароши толике муке чекају. Он се одмах у Паризу нађе као у својој кући, занесен бучнијем дар-маром јавног и друштвеног живота, а ослобођен свију зановети и неприлика, с којима му се у отаџбини бијаше борити као бившем јевреју, као списатељу и на гласу либералцу. Једноме своме земл,аку, који се у Њемачку враћао, те који бијаше к њему дошао да га поздрави, рећи ће пјесник неколико мјесеци кашње: »Ако вас ко упита, како ми је овдје, а ви одговорите: као риба V води, или јога боље, кажите тијем људима, да кад се рибе у мору сретају, те једна другу запита: како си? ова обично одговара: као Хајне у Паризу«. Баш у то доба бијаху неки француски књижевници прегли да изучавају њемачку фил; фију; томе су иокрету предњачили госпођа Сгаелова и Венијамин Констан. Како угледаше свијета у часопису »Кеуие (Јее с1еихтопг1ез«, а у добром француском пријеводу, први уломци његовијех Слика с лута, Хајне изазва одмах на се општу пажњу. Још се више истаче својом књигом „0 фрапиускијем приликама", која изађе на француском језику у априлу