Stražilovo

564

нови ПРИПОВЕТКА из б: (Нас 1ја не дочека тетка Персе. Имао је да посвршава најпречи посао, јер се сутра мора кренути кући: отац му је телеграмом јавио, да му је мајка на самрти. Овај глас у толико му је сад био тежи, што је дознао и за Марину тајру. У њиховој кући мислио је наћи утехе при поласку, алије напротив још више ожалошћен. Са растројеним мислима лутао је београдским улицама по највећој жези неколико сата. По неколико пута ишао је за неку ствар послом и враћао се. И ко зна колико би тумарао, да га умор није савладао. У грозници је дошао кући и, не осећајући глад, легао је и заспао. Сунце се већ клонило заходу, кад се Паја пробудио. Тек је онда видео, штаје управо с њим. Ни часа више није могао остати у Београду, јер му је успомена на мајку била тако драга и мила. у колико му је било тешко оставити Мару у неизвесности. Под овим утисцима упути се још једном Мариној кући, у нади, да ће наћи Марину мајку. Али не нађе код куће ни Мару ни мајку. Одмах се сетио да су је одвели к Мирку. Обузе га беснило и некакав терет притиште му груди те као ветар излете на улицу. Из очију сипаше огањ. У стању је био да се туче ма с ким. У тај мах највише је желео, да сретне тетка-Персу или Мирка, а он би већ знао, шта би морао радити. Јурећи улицама у својој заслепљености и нехотице је оставио варош. Осетио је, да му је потребна самоћа, и би му лакше, кад га хладни поветарац додирну по знојавиу челу. Лед, који му је притискивао груди, као да се лагано кравио. Он први пут у своме животу осети јаче своју усамљеност и заплака се . . . Сад је тек осетио љубав материну. У том тренутку зажелео је крила, да одлети одмах к њој, да је загрли и ижљуби. У њену би загрљају могао паћи утехе . . . У велико се спустио мра,к, кад је, прошавши осветљеним улицама, дошао кући. * Још неколико минута па ће се иза брежуљка указати Пајино село. Кола су у најве-

СТАН 10ГРАДСК0Г ЖИВОТА ■авак) ћем трку јурила по равном путу. Већ се иза брежуљка указа у страни звонара сеоске цркве у зеленилу, а у скоро допре јек звона. Звуци су тихо брујали, а ветрић је тужно разносио ову музику, која некаквом чудноватом побожношћу утиче на човека. Пају текну у срце, подиђе га језа, обузе га зебња, да та звона већ оглашавају његову добру мајку. Кола појурише, и већ су пролазили поред првих кућа, кад се опази црква и пред њоме силан свет. Пају наједаред стаде обузимати слутња, да не ће загрлити живу своју мајку. Ни сам не зна, како је слетео с кола, ушао у цркву и пао на ковчег своје матере. Љубио је ковчег над хладним телом своје миле мајке, хтео је да чује макар само једну реч из оних слађаних уста, која су за њега имала само речи милоште, али је све било доцкан . . . У наручју свога оца видео је, да је све то црна јава.

Прве дане по смрти своје матере провео је у кући свога старог оца, тамошњег свештеника, налазећи утехе у сестринским загрљајима. Пајина сестра, удата за учитеља у томе селу, налазила је увек милих речи, да утеши себе и свога брата. И Иаја за кратко време, у природи и разговору са сесгрином дечицом, лагано стаде заборављати прошлост. У чистом ваздуху, обилазећи шумарке и ритове, походећи хумку своје матере, уживајући у лепоти околних места, која су везана успоменама за његово детињство, његова душа бивала је све ведрија и веселија, ма да му је помисао на Мару мутила часове радости. Било је доцкан у јесен, кад се Иаја вратио у Београд. Уписао се за редовна ученика у правни факултет па наставио и даље мирни али тако пријатни ђачки живот, који је пун романтичне појезије. До душе није могао срцу да одоле, да не оде до Марина стана. Известили су га, да, се Мара пре месец дана удала за Мирка и да су одмах ио венчању отпутовали. И тетка Перса се одселила у Миркову кућу. То је све, птто је дознао од Марине старе газдарице. Живот је ђачки текао лагано, па ипак брзо.