Stražilovo

152

— Артиљериског ,.. прапоршчика ... еећате ли се? — промуца, туно заплећући језиком. — Шта-а-а? — завапи Вељчањинов као да га је змија ошинула. — Ето ти оца !... Тражи њега . .. да сахрањује . . . — Лазкеш! — продера се Вељчањинов као ван себе — то ти само из пакости . .. надао сам се ја, да ћеш ми с тим подићи! Не знајући шта ради од јарости замахну својом страшном песницом над главом Павла Павловића. Један тренутак само — и он би га смождио једним једитим ударцем; али Павле Павловић ни оком не трену. Цело лице му беше изнакажено као неким наступом зверске пакости и мржње. Силно се отрже из руку Вељчањиновљевих, одскочи од њега и у мало не паде, но ипак побеже. Вељчањинов није ишао за њима. Сутра дан, у један сат по ио дне, појави се код Погорељцевих са свим пристојан чиновник, средњих година, у вицмундиру и уручи Клавдији Петровној пакет, адресован на њу, од Павла Павловића Трусоцког. У пакету се налазило писмо са приложене три стотине рубаља и потребним документима о Лизи. Павле Павловић је писао кратко, особито учтиво и врло пристојно. Захваљивао се веома Њену Превасходитељству Клавдији Петровној за добродетељно јој саучешће према сиротици, за које је може наградити само Вог. Нејасно је напомињао, да због до крајности разореног здравља није у стању сам лично доћи и сахранити нежно љубљену и несрећиу кћер, и за то полаже све наде на анђеоску доброту душе Њена Превасходитељства. А триста рубаља нека буду — тумачио је у писму — на сахрану и у опште на трошкове, проузроковане болешћу. А ако би пгго и остало од те своте, то најпокорније и са највећим поштовањем моли, да се унотреби на вечни помен за унокој душе усопше Лизе. Чиновник, који је донео писмо, није могао ништа више да објасни; чак се видело из његових неких речи, да се тек после многа наваљивања од стране Павла Павловића примио да сам лично достави пакет Њену Превасходитељству. Погорељцев се чисто налазио увређен изразом „трошковима, проузрокованим болешћу" и нареди, да се остави педесет рубаља за сахрану, — пошто се не може пречити оцу да сахрани своје дете — а осталих двеста педесет рубаља да се одмах поврате господину Трусоцком. Клавдија Петровна на послетку одлучи да се не поврате паре, него признаница гробаљске цркве о примању тих пара за вечно сиомињање душе упокојене отроковице Јелисавете. При-

знаницу, коју су примили, дадоше Вељчањинову да је одмах уручи, и он је посла поштом у сган. После сахране њега нестаде са летниковца. Целе две недеље се вукао по вароши без икаква смера, сам, спотичући се у замишљености о пролазнике. А по некад би по цео дан лежао код куће испружен на дивану, заборављајући и на најобичније сгвари. Погорељцеви су много пута слали по њега, да дође; он би и обећао, али би онај час опет заборавио. Клавдија Петровна је чак и сама долазила к њему, али га није затицала код куће. То се догодило и са адвокатом; а међу тим адвокат имађаше важан глас: парницу беше врло вешто довршио, и противници беху готови да се поравнају иод ногодбом да им се исплати веома незнатан део спорног наследства, Остало беше само да и Вељчањинов изјави своје пристајање. Нашавши га, на послетку, код куће, беше адвокат врло зачуђен ванредном немарношћу и равнодушношћу, с којом га је саслушао он, његов до скора најнестрпљивији клијенат. Настадоше и најжешће јулске врућине, али Вељчањинов је заборавио и на само време. Накупило му се јада у души као зрео чир, а бол би избио тек по некад, кад би му мучна и грозна представа о свему дошла до сазнања. Највећма га је болело, што га Лиза није ни познала, него је умрла и не знајући како ју је силно љубио и страдао за њу! Цела сврха његова живота, која је синула пред њим у онако радосној светлости, на једаред утону у вечној тами. Та сврха би се састојала нарочито у том — размишљаше о том по некад — да Лиза свакога дана, свакога тренутка и целога живота непрекидно осећа на себи његову љубав и негу. „Узвишеније сврхе и нема, и не може је имати!" размишљао би по некад у суморну усхићењу; •„ако и има других сврха, то ни једна не може бити светија од ове!" Лизином љубављу — сањао је он — очистио би се и искупио цео мој пређашњи смрадни и бескорисни живот; место мене, беспослена, грешна и преживела човека — однеговао бих за живот чисто и прекрасно створење, и зарад тог створења било би мени све опроштено и све бих сам себи оиростио. Све те мисли представљаху се свагда у свези са силном успоменом на умрло дете, та успомена га је непрестано пратила и потресала га из дубине душе. Уобразиља му је сликала пред очима њезино блеђано лице и напомињала му сваки израз тога лица: сећао се и како је лежала у сандуку, у цвећу, и како је пре тога изгледала, онесвешћена, у врућици, са отвореним и непомичним очима. Сети се на једаред, да је опазио, кад је већ лежала на