Stražilovo

234

0 ПРОШЛОСТИ БЕОГРАДА (Наставак)

Са тога гледишта ваља сматрати акцију, коју после победоносне битке бечке наставише немачки кнезови. Да се при том радило и о специјалним добицима самога цара, који је само тим путем мсгао добити Угарску, само се по себи разуме и још боље разјашњава ревност, коју је Леополд I показао"у тежњи за својим смером. Тако дође до велике војне против Турака, у којој су њих са граница Аустрије до Београда испред себе гонили и један град за друтим натраг освојили. Еод Паркања, преко од Острогона, стигну војвода од Лотрингије и краљ пољски Турке, који ту опет нретрпе страшан пораз. Осгрогон се преда на једанаест дана после тога, Собјески пође преко Горње Угарске натраг у Пољску и уз пут до ноге потуче Турке код Сечена. Кара Мустафа побегне у Београд, где га по султановој заповести удаве, јер су поразе приписивали томе, што је он био небрига и невешт.*) Свуд се стало кретати. Под утецајем првих победа склопише. Аустрија, Пољска и Млеци савез, да нападају у исти мах те БаЛо млетачки у име те три силе огласи рат дивану. Пољаци продру у Влашку. Млечани истерају Турке из Далмације, дочепају се јонских острва и велика

*) Само неоправданим свирепством — вели 8сћ1ттег у свом делу Л^1еп'8 Ве1а^егип§; 1683 — и злоупотребом свога угледа, који је Кара Муста#а умео да придобије у својој војсци, остао је он и после погибије код Беча у извесном надмоћју и према самоме султану. Он је бацао кривицу, која се је јавно против њега дизала, на свог опасног противника, будимског Ибрахим-пашу, зета султанова, који у војсци беше чувен и уважен. Кара МустаФа је под видом неког важног саветовања овог и осечког и пожешког пашу и друге старешине, који су били противни његовој мисли да се оде на Боч, позвао к себи, па је у своме присуству позванима дао одсећи главе, а међу своје војнике пустио је глас да су они једини криви свој несрећи, јер су у боју на Бечу први окренули непријатељу леђа. После овога случаја Кара МустаФа се служио исгим мерама и лажним окривљивањима, па је тако исго погубио острогонског пашу са многим официр^ма од посаде овога града. Међу тим удовица погубл>еног будимског заповедника Ибрахим-наше, сестра султанова, татарски хан, јаничарски ага на и сам мађарски усташ Текелија, које је Кара МустаФа почео да окривљује, сложили се иротив њега и кад им се у скоро придружи и султана Валида (мајка султанова), која му није могла да опрости насилну смрт свога зета, лако им је било уверити султана: да је смрт великог везира једино средство да и свој сопствени живот спасе. Султан пристане на то и дозволи да се жртвује велики везир, кога је он до јуче милошћу и благом обасииао. Кара МустаФа беше у то доба у Београду и занимаше се уређењем своје војске. Јаничарски ага предложи му једном да се са својим пашама посаветује и да тога ради иску-

дела Пелопонеза, униште турску флоту и попале Атину. Карло од Лотрингије више је пута потукао био Турке године 1684 и отео им Вишеград, Вац и Пешту; 1685 године истера их и из Најхајзла. У лето године 1686 опколи Будим. Врховно је заповедништво делио са царевим зетом, курфирсто« Максом Еманујилом од Баварске. 18 јунија стојали су Хришћани око Будима, који су бранили 18,000 јаничара и спахија. 2 септембра, по што је већи део посаде био погубљен, паде град. Тек друге годипе, кад је војвода Карло оспојио био већ Шимонторњу, Шиклуш, Печуј и Сегедин, доведе везир Сулејман 60.000 људи преко Драве. Не далеко од Муача, где је Сулејман пре сто и шездесет година учинио крај независности Угарске, буду Турци до ноге потучени. Услед те победе буде освојена Славонија. Моћ Турака била је у Угарској сломљена за навек. Мухамед IV нлакао је, кад је чуо те неповољне гласе, но стар један јаничар рекао је јавио: „Падиша не треба да лије сузе него крв, тлачећи својом руком. душмане Пророкове". Тако је мислила сва држава; нерадњу султанову, који је био у хапи све угледније војсковође око себе. Велики везир, не слутећи зло, пристане на овај предлог и искупи ратни савет, у који беху дошли и султанови изасланици, који су донели смртиу нресуду. Кара МусгаФа, у богату оделу, заузме угледно место и отпочне рад, но тек што прво питање би решено, ириближи му се ага јаничарски, здере му са врата скупоцене знаке његова везирског достојанства и заипгге му царски мур (печат). Везир на ово пребледи и упрепашћено се обазре око себе, али се његови погледи не сусретоше са погледима учешћа и сажаљења. Видевши да нема куда преда царски печат. За тим му се поднесе на златну јастучету самртна пресуда, у којој беше увијен свилен гајтан. Везир умоли присутне да му се дозволи да се помоли Богу. За тим клекне на свој ћилим, намести сам гајтан и замоли своје робове да га што брже удаве. После неколико тренутака беше Кара МустаФа издахнуо. Тело Кара-МустаФино буде укопано у једној џамији, коју је он сам подигао. Прича се да су Аустријанци г. 1688 извадили главу из гроба и иослали је епископу Колонићу у Беч, заједно са кошуљом везировом и с гајтаном У бечком варошком музеју налазе се још и данас везирова лобања, његова кошуља и гајтан, којим је удављен. Да ли је баш глава, шго се налази у бечком варошком музеју, глава Кара-МустаФина, као што су београдски Фратрови у своје време уверавали, то је питање, о којем за сада не ћемо говорити. Протић у евојој књизи иомиње причу, како је глава доспела у Беч ' Прича се та налази и код Хамера и код Цинкајзена. Гроб Кара-МустаФин и данас је још у београдском граду у оној тулби у парку горњега града нред конаком градскога команданта.