Stražilovo

297

чета на лађама. Била је мртва тишина. Није се чуло ни гласка. Чуо се само монотони удар весала. Сад уђе Мерси у своју лађу а на тој се лађи истакне заповедничка застава. С оне се стране наједаред указку ликови. Овде онде одваља се турско ђуле у воду. Мерсијева лађа дође до иа сред реке. Салва једна са заповедничке лађе даде уговорени знак. Са обале и са свију лађа захоре се сад салве, заставе буду развијене, звук рогова и тутњава бубњева стане ироламати ваздух. Све гледа натраг на вођу. Овај високо дигао у руци крст, што је добио на дар од цара. Тада се као хука буре захори из хиљаде и хиљаде грла одушевљен клик: „Живео Евгеније!" Мерси једном пијониру отме весло па и он помогне веслати. На његов се пример угледају остали генерали и официри. Још неколико тренутака па се стали искрцавати. Прелазак преко Дунава сјајно је пошао за руком. Сутрадан је по дотле намештеном мосту прешла коњица, артилерија, један део Мерсијева кора и сва комора на онострану обалу и већ 18 јунија рекогносковао је Евгеније околину Београда, како би одмах могао издати потребне заповести да се отпочне рад око опсаде. Варош је од последњег турског освојења амо била добро утврђена. Двор, који је био на стени, варош крај воде, што се под њим крај Дунава ширила и што се данас зове дољњи град, а и права варош, која се од Саве до Дунава око цитаделе опасала као појас, сачињавали су. сви заједно оно, што се тада звало тврђавом. На савској обали вели генерал Протић, који се служио тачним извештајима и плановима из онога доба — ван града, била је српска варош; а јужно од града и свуд у наоколо око њега, протезало се је у виду полукруга подграђе, које су Турци звали „Паланка". Главни град имао је високе зидове и велике куле, које су служиле место бастиона за фланкирање главних градских зидова и у опште за бољу и јачу обрану целокупног града. Испред спољњег фроНта имао је град равелине, рожаста утврђења и друге утврђене линије у разним вијугама и разним облицима. Цео вис, на коме је горњи главни град, био је опкољен високим зидовима и разноликим кулама а под земљом пред овима било је свуд у наоколо на много места. мина и минских галерија за одбрану града испод земље. Овај део града владао је свом сиојом околином и могао је да брани и да туче и Саву и Дунав, сва подграђа па и ону засебну, нредњу градску линију, што је опасивала подграђе и којој је и он служио још и као прибежиште, када

би спољња градска линија била изгубљена. Предњи засебни део града, што је заклањао варош, имао је дубоке и пшроке ровове и иза њих високе и јаке земљане бедеме; он је почињао на Сави, на се протезао од прилике у виду полуокруга у испреламаним правим линијама, везаним и састављеним са флешама и појединим редутима до Дунава. У њему је било двадесет и девет хиљада ваљаних момака, међу њима двадесет хиљада Јаничара иод заповедништвом Мустафа-паше, четир хиљаде Арнаута, три хиљаде Спахија и две хиљаде Татара. Магацини београдски били су препуни муниције, ратног прибора, хране и осталих потреба, које требају за одбрану града и за издржавање војске. На обема главним и свим сиоредним градским линијама и бедемима било је у довољном броју топова и другог оружја а и пољске артиљерије. Страна од воде, коју су чувале седамдесет које већих које мањих лађа, стојала је осим тога у свези са Земуном, који је још био у турским рукама. Принц, који је располагао са шездесет и једним батаљоном инфантерије и сто седамдесет и шест шкадрона кавалерије, свакако четама, које су биле добро дисциплиноване и у ратовима очеличене, имао је у добро утврђеном Београду пред собом са свим знатну силу. Но изгледа, као да је Евгеније одмах био спремљен и на то, да ће доћи велика турска војска да спасе оне у Београду од опсаде, јер је закључио, да одмах заузме положај, који се могао одржати за време целе оисаде и који се могао бранити против сваког непријатељског нападаја. Утврђени стан, који је сада подигао, имао је овај двогуби задатак: с једне стране да Београд од сува затвори, с друге стране да се одупре војсци, која би можда од Смедерева дошла да Београд спасе од опсаде. Према томе су границе том стану чиниле две линије, тако звана контравалацијона линија, која је била управљена на варош и њу опкољавала, и тако звана циркумвалацијона линија, која је сам стан ограничавала од јужне и источне стране. Линије су биле тако високе, шанци свуд унаоколо тако широки, обранбепих справа тако много, да је цело, које је имало облик неправилна трокута, више личило на тврђаву него на стан. Силпи отвори, но равелинима добро чувани, остали су непозатварани, да би чете лако могле изаћи из стана те се на отворену пољу сукобити с непријатељем. На оба краја тих опсадних линија, чији леио одржани облици још и данас сваком, ко их види, измамљују речи дивљења, понамештани су били мостови са мостобранима, како би се одржавала комуникација са Сремом на једној