Stražilovo

395

Трабакуо наш бјеше врло добар једрењак, лист и послушаи у окретима као мало који, а осим нас шесториде кријумчара (који смо уједно радили и као мрнари), имађасмо на броду патруна, неког Доброћанина, и једног малога за фогун. Од нас кријумчара.—- одсле се и ја могах тако звати — двојица бијаху, као што рекох, из Паштровића; двојица бјесмо рођени Зеленичани, а од остале двојице један Луштичанин, а други Побор. Не треба да вам напомињем, е моји другови не бјеху баш цвијет од поштењака; сваки је од њих поњешто на души носио, али ја у тај мах не имађах времена, да се на њихову грјешну савјест обзирем: кад сам по мору, мени је све добро и лијепо. Ха, море, господо! 'Го је наше иространо царство . . . Има дана кад га мроклињемо и у кам затуцамо, а овамо, проведемо ли само некоје вријеме на суву, а ми га се пуста зажелимо, баш као какве омиљене јаранице, коју смо дуго желзковали, и најсретнији смо онда, кад можемо да се опет насркамо његова свјежа и чиста зрака, па макар се сјутра изнова на његову »невјеру« жалили. Ну, како велики Бог даде, овога нас нута вријеме добро послужи, и ма да нас бура малко ошину под Уцињем, трећега дана допловисмо на помол Оштре. Сунце бијаше већ високо на зренику одмакло, кад се у Боку увалисмо. До подна остадосмо усидрени нод Кобилом; а како се по подне стаде дизати мајистрал, заједрисмо вјетром у крму пут Зеленике, превалисмо Кумборски рт и, држећи се увијек пучине, надосмо у сами сутон под Свету Неђељу. Ту се усидрисмо подалеко од кра-ја и причекасмо да добро омркне; за тим спустисмо у чамац замотуљке, које хоћасмо да прокријумчаримо, и иошто се добро наоружасмо, сађемо нас шесторица у чамац, завеземо у помрчини, те се низа сами крај вратимо к једној пустој избрежини у Бијељској обали, ђе се бијасмо договорили да нас дочекају домаћи јатаци. Креснути тринут ватру из кремена, значило је, ио нашем договору, као да питамо: — Можемо ли приступити? Ако они с краја истијем знаком одврну, то нам веле: »Можете слободно!« Кресну ли одонуд само двапут, то је знак да се не мичемо.

Кад бјесмо под крај, ударих трипут огњилом и одбих сваки пут по неколике варнице. С краја се не јави жива душа. Јамачно нам се тако брзо не надаху. Некоји од нас шћедоше да се вратимо на брод, но већина ријеши, да се склонимо нод један гребен, што се својим широким боковима у воду спушта, и ту нричекамо. Изнад тога гребена простирала се нечија ограда, засађена лозом и маслином, а одмах за оградом ћесарски друм. Ноћ бијаше црна као иакао; не могаше човјек ни прста пред оком разабрати. Не постоја много, а опо нам допријеше до ушију људски гласови из даљине. Ти су гласови све разговјетнији' постајали, и скоро одјекну по друму шапат људскијех корака. Упознасмо одмах одмјерене кроке царинарскијех стража, што се враћаху са ноћнога опхода пиз обалу. На своје велико чудо, разабрах међу осталима и глас вођа Јејиие, који вељаше своји јем људима: — Нема их ноћас; ваљда их је омело јучерашње вријеме; али ми овога пута не умакоше. на ма се у мише провргли; показаћу ја њима с ким имају посла! За тим кихну горопадно и додаде кроз пос: — Пасје назиме, никако да је се отресем! И пође даље. Ми скуиисмо душу у се, па ни да мрднемо, док се шапат њиховијех стопа не изгуби у даљини. Сада тек поновисмо знакове и причекасмо. Овога нам се пута с краја одазваше: у нотњој помрчини врцнуше три мале искрице. Ми одмах завезосмо и у тињи час насукасмо чамац на жало. Нијесам се страшљив родио, па опет бисте ли вјеровали? — срце ми се страшно узврпољи. Богме није шала, кад чоек своју рођену чапру излаже ! Ама се све изврши на длаку, и тек што ми избацисмо на крај замотуљке, а оно бануше иза нлота три-четир пустолова, сваки као тријес, и међу њима неки Томо Гога, људина дивовскога стаса и црпе масти, који бијаше на гласу са своје снаге; тај вам је кадар био врећу од сто ока, као од шале у зубима понијети. У колико би длан о длан, упртисмо сваки