Stražilovo

457

а по датуму куд и камо старија него остали дворац, којем она сачињава десно крило. Кула је та специјално намењена да буде стан Рожеру с1е Еоиуегсу, који ту комотније може задовољити своје прохтеве за повученошћу и усамљеношћу. Пре неког времена повукли су шта више ограду, маскирану шипражјем, која служи тако рећи за границу међу кулом и дворцем и која том кукавном младом човеку дозвољава, да се са свим одели, кад му је воља, а то му је воља свагда, кадгод у његове матере има страна света, јер он има ту жалосну манију те мисли, да је за сав свет, осим за своју матер, предмет гнушању и ужасавању. — Неколико зграда, тек од скора сазиданих, затварају њему засебно двориште, где су његове коњушнице и ложе за псе и одакле он може излазити на поље. Тако лепо може и отићи и доћи а да не прође кроз главно двориште. Рожб станује нри земљи а ми, моја мајка и ја, смештене смо у првом боју; нама су, вели Сесила, дали те собе, јер смо нас две у целом друштву најмирније. У осталом смо ми у свези са дворцем, јер у сваком боју има ходник, који онамо води, те можемо слободно општити а не морамо се сретати са Рожером. Осим тога нас је Сесила упозорила на то, да се он но који пут пење у други бој да ради у својој књижници; али, додала је, ништа вам не ће бити лакше, него се уклонити испред њега. .. кукавца!... чућете аегову штаку на степеницама! У пркос тој напомени била сам се у потаји заверила, признајем, да ћу вребати а данас а сутра прилику да смотрим тога ружнога Рожера; радозналост с? моја задовољила још тога часа, шта више била је кажњена, јер симпатично моје саучешће према тој грдној несрећи имало је доста муке да се одржи после онога, што сам видела, а нарочито после онога, што сам чула, Прозор моје облачионице отвара се на малено двориште, где су засебне коњушнице Рожерове. Ја сам баш придевала румену ружу у косу, кад наједаред цело двориште зајеча од топота, лавежа, вике, нестрпљивих узвика и, морам рећи, страшне псовке. Ја лагано уклоним завесу па опазим два голема пса како скачу под ноздрве коњу, који се сав беше обукао. у зној и белу пену; опазим за тим кочије и у њима Рожера, кога веома лако познах по богаљастим му рукама и ногама; што се тиче лица, нисам ништа могла да видим, до ли два дугачка плава брка — обесили се онако по татарски. Роже је управо бесно дозивао слуге, који му се без сумње нису надали тако рано те су сад трчали као без душе. Он их је поздравио новом бујицом погрда, док су му они

помагали да се сиђе с кочија. Ја брзо превучем завесу те га нисам више видела. Била сам се некако сва растужила. Колико му је голема била несрећа, толико је овај призор био канда кадар изагнати из мене свако саучешће. — Мој суседе, не ћемо нас двоје ни у чему бити суседи! Најзад ево нас код ручка. Сесила ме, према свом распореду, посадила међу два млада супарника. С десне ми је дакле стране седео смеђи <1е Уа1пезае, с леве плави <1е УаЈпевзе, а мени се учинило, мимогред буди речено, да је тај аранжман прилично сневеселио госпођу <1е Еоиуегсу. Сесила је села преко од нас, како би боље могла пазити на моја посматрања. До ње је седео попа, који се осмелио те једнако засмејавао Сесилу, кад узме чашу да пије. А она се одиста смејала од свег срца а мене је очима бадрила, да не заборавим на своју дужност. Очевидно мисли, да сам ја ту некако мекана. А у истину сам наишла на непредвиђене тешкоће: господа <1е Уа1пе88е учтиви су веома, и један и други, али некако се не подвргавају мом суду: једва ми одговарају; нешто им смета. Гледају у мене некако немирно, некако као да се чуде нечему; као да им се не свиди румена ружа, што је у мојој коси. — Не ће бити да је то, слатка моја господо! Тек што изађосмо из трапезарије, повуче ме Сесила у страну: — Но, тита си открила? — Открила сам то, да су плашљиви . . . и то је већ нешто. — Плашљиви! . . . повиче Сесила, јер им ти не улеваш доста поверења ... Треба их охрабрити . .. ако хоћеш да се припитоме и да буду искрени! То ми се учинило да има смисла. Ја сам их са свим благо охрабрила и одиста, при ужини, видела сам како се мало по мало припитомљавају. Обојица су ми певали, обојица су неколико пута са мном заиграли и после сваке игре сам и једног и другог задржала за часак крај себе, да уживам у њихову разговору. За то време је Сесила блудила по дворани, некако као да не зна како да се нађе; час се без разлога зацени од смеја, час опет стане жестоко превртати ноте по гласовиру. Наједаред је нестаде а ја, после неколико минута, бојећи се, да јој је позлило, одем да је потражим. Затекнем је у великом дворишту где хода по сумраку; нагло је корачала, као кад се ко после хладна купања хоће мало да загреје. Пођем до ње; но она се учини као да ме не види те настави шетњу, окренувши мени леђа. — Ја је викнем: — Сесила! — Шта је?