Stražilovo

476

драге пјесни од љубави.

Тим у њих се још зачиња, што с' у пјесан став' одавна од Лесандра Србљанина врх св'јех цара цара славна. Пјевање 111 33—69, Бошковић. Нашега мишљења нигата не мијења, што Гундулић Орфеа но обичају назива Бугарином јер даље пјева: При мор' управ српских страна у пржинах иуста жала

лежи Троја укопана, од грчкога огња пала. Пјевање VII, 1—4, Бошковик. Из овога се види, колигсо су стари Далматинци и Дубровчани били ближе истини, него што бијасмо ми. А јесу ли се Дубровчани могли варати, што Македонце држаху за Србе, кад су имали по цијеломе балканскоме полуострву својијех трговачкијех насеобина, па су могли као високо просвјећени људи потанко сазнати не само етнографске особине српскога народа, него и докле се све простире српски народ. С. Кончар

(Наставиће се)

В А С I I. I. Џ 5 Е ВОТ I С II 3 (ТЗаставак)

Љубав је — вели Мантегаца — здравље, овако се црта као болест. Љубав је добро, овако је зло. Љубав је »као круна свију добара«, овако је отров. Зар нас леиа књижевност не може челичити, а не вечито обарати у љубави ? „ Љубав је, децо, т/угања ирава, ко њоме иде, тај се спасава и (Беранже — Змај). Несретници са своје болесне крви и порекла свалили су кривицу светском јаду на невину љубав. А здрав духом и телом нисац мора пре но што нестане његова јунака, загледати му се боље у душу и срце и у склад прилика у животу му. Где је оно здраво и једро описивање Лава Толстоја у »Срећи у браку« ? Где је заносна свежина и природна једрина Л. К. Лазаревића у причи му »У добри час хајдуци« ? Силан кукољ загуши пшеницу на књижевном пољу! И са тим морамо бити на чисто, да болест сушица по мишљењу скоро свију лекара може у организму, који је наследством дисцонован, било примерно било после других разних болести избити. У таком склопу телесном чаша воде, свака прехлада и свака друга ситница може изгледати као непосредни узрок болести, на и јад и јед, и љубав и туга. А како највише сушичавих умире у добу младости, између двадесет и тридесет година и пре, у добу, кад љубав врло лако сва чула човечја надјача у још несталоженом телу, то привидно пајвише од љубави сушичави умиру и највише суши-

чавих гине у љубави. Како је многи несретан међутим с тога, што мудри родитељи, који су у питању, виде опасност од свезе са нездравим коленовићем, то се из прича не да видети, али живот је тагсчв. А многи таки невољник баш за то, што је болан, јаче од другог за љубављу жуди и за ускраћеним уживањем. И тако се по свету ори славопој љубави и клетва на немилосрдну љубав и сушицу. Ми све ово наводимо само нод чувством индигнације над силним продуктима наше књижевности те врсте, који се необразложени износе на пазар. Истина је, да има много бедних сушичавих и заљубљених, који су сви сажаљења достојни у толико, што они нису ни достојни љубави, и да љубав њихова није измишљотина, али сваљивати кривицу због свог јада на љубав и бешчастити то једино добро послано човеку од Бога, да га крепи и снажи у животу, то је очигледна неправда. Кривица је на самом јаднику, на његову роду и родитељима му, који му не дадоше чвршће подлоге за живот. Ал Дима Син додирује у својем роману ->Љубав и захвалност« причу ту о наследној туберкулози (»Јавор« 1893) То зло мора се радикалније лечити, а не уздисајима. Не ћемо окаљати лепу књижевност, ако и њој то на срце сгавимо, да износи научну истину ту у згодну облику, јер она има највећи утецај на омладину, она пева и буди