Stražilovo

469

превртао земљу и плодине у њу засађивао. Катинка беше весела, а када би Мила знала снаћи туробност, те би се сневеселио, драгана би умилним речима настојала, да му поврати добро вољу. Међер се Миле мало по мало засићавао тога необичнога живота. Пожелео оца, ножелео и друштва, а попио би и коју чашицу »мученице«. И тада би га готово спопало очајање и он би режао нопут раздражена пса. Драгана не имађаше више речи, којима би га могла ублажити, а њено умиљавање долажаше му да га мора још већма раздражити. Најпосле ноче бежати од куће и залазити у крчму, где мишљаше наћи у пићу утехе и заборава. Највише га пекло, што отац не ће ништа да зна за њ. Али ни у крчми није нашао мира. Познаници му се попеше на душу те га узеше пецкати и грубо исмевати. Миле би дошао кући још разјаренији, а кукавна Катинка морала је бежати испред његова беса. Та цело га село вређа! Док није никамо ишао, није ништа ии чуо, па му његово стање није ни пало тешко. Иде ли сокаком, чује кикотање: »А, ево Пемца!« — »Ма право се попемчио!« — »Кад ће водити сво.ју Пемицу на венчање?« — »Једна жена па два мужа!« А Милу бејаше е га нешто притискује црној земљи. Радо би да поносито дигне главу и свакоме отворено у очи погледа, али се не усуђује. »Терет, ужасан терет!« шапуће у себи и гледа, да што ире умакне . . . Сусретне ли га која девојка Српкиња, не смеши се на њ весело као пре, него га се клони, као да се с нечастивим сјармио. А Милу је тако тешко, тешко, да би од јада и плакао и косе чупао. Та већ га девојке и у колу певају. Иде Миле касно птором а чује песму; девојке у колу певају танко гласовито: Лазин Миле поносит, Он Срнкиње не ће, *. Пемица му у вољи, IIа се с њоме гаеће. Или : Милов отац једовит, Проклео је сина, Али Мила ни брига Пемица је фина. Девојке му се подсмевају. Он сваки час застаје, тешко уздише, тако му је, као да се планина на њ сурвала, пригњечила га, а он не

може да се терета ослободи. Дође кући, шкрипи зубима, а у ушима му зуји поругљива песма липовачких девојака . . . Катинка скакуће око њега, обасипље га врелим пољупцима, блажи га нежним речима ; али њему се то чини као да га ко бије стоструком канџијом и још већим јадом испуњава му груди . . . »Чиме сам те увредила?« пита она нежно. »Сам сам се увредио !« одговара он једовито. »Не трпиш ме зар више?« пита га она још милије. »Сам сам себи одуран!« одговара он бесно. »Кажи ми, чиме сам те увредила?« »Чиме? Па још питаш!« викну Миле раздражено. »Живот, живот си ми отровала, разумеш ли, ти наметнице једна!« Катинка удари у плач . . . Ох, те сузе, те сузе! Оне само још беху кадре да уздрже Мила, да не учини што, са чега би се кајао целог века. XVII Ма да се стари Лаза одрекао сина и проклео га, ипак не могаше угасити у своме срцу родитељских осећаја. Неизмерна га туга обузела за милим дететом, које га никад дотле ничим није увредило, а гле како сада забразди! Једном му је Миле послао поруку, би ли му смео на очи доћи, али му сгарац отпоручи, да о њему ништа не ће да чује, док је код њега невенчана жена. Болело је, јако је болело старца, кад је чуо а из прикрајка видео, како му син оронуо. »То није више онај поносити момак!« шапташе ражалошћени старац. »Упропастио се, сам се упропастио. Дубоко ли је забраздио, кад га не могоше на праву стазу извести савети и клетва очинска. Мој Миле — не, он више није мој — сасма се порушио. Гледам га ту неки дан, не могу да га познам, чисто је некако подивљао. Боли мене моје срце за изгубљеним сином, за изгубљеном мојом надом, весељем мојих старих дана. Али што ћу му ја, када му је преча та жена, којој не знаш рода ни имена, од рођенога старога родитеља!« Старац се расплака . . . »Још ћу покушати, што ми врач рече, па онда нека буде воља божја.« Освануо је осми септембар, дан Мале Госпојине. У Пакрацу, метрополи славонској, код црквице Гавринице сакупио се тога дана са