Stražilovo

515

као л>уди своје огњигате и своју кућу? Какву ми имамо вајду да се с њима крвавимо.?! Ја сам се био већ неколико пута извукао и сакрио, кад су ме иозивали. Али тај пут не иоможе. Истина, не би ме ни тада ухватили да ми не би криво оно ћораво азрети 'рзало. Можда вас има који и не знате шта је то? Како ће те знати? Ви сге тада били млади. Ево како је то било чешће пута, а особито пазарним даном кад је пајвише свијета у чаршији. Зађе какав објешењак од врху чаршије, па ће потећи илашећи свијет и вичући; Бјежимо ето их!« Свијет се збуни и почне бјежати, не знајући ни од шта ни заитто; па све један преко другога. Као прост сељачки свијет, а онда је било лако изгубити главу и подићи узбуну. То су обично радили Цигани, само да штогод џалишу онако у гунгули . . . Истина било је и хајдука у околини па се вазда тога и бојало. Но послнје нрозваше то плашење свијета: »азрети рзало.« Па свак: Бјежи, ето азрети рзала! А свијет као патке ио води! Тако једног дапа, кад су мене аскерски мулазими ухватили, плану се свијет. Ја изашао од куће да нешта узмем у чаргаији. А све сам се крио, јер су они све мјеркали кога ће видити, ако им је био забиљежен у књигу. Стадох и ја онако бјежати не знајући ни сам загато. Потекох преко некаке ограде, те не могавши нрескочити сломим онако у збру горњу жиоку. Жиока иукне и мене издигне по леђима! Ја станем запомагати и поњурим на нос! Мислио сам да ме неко други ошинуо, али кад се обазријех, видим да нема никог. Подигнем се. У усти пар избигае неодклен, као наручени, двојица аскера, јадан чауга и један прости. Заокупише ме одмах у кршле. Молио сам их и преклињао да ме иусте кући да се само спремим и уредим код куће гато је било потребно — аја ни да чују. Кад сам тамо дошао, затекао сам их јога много, које су доћерали. Неки притегао подеране опанке те му се виде голе ноге кроз њих; на леђа упртио малу торбицу и у њу метнуо комад нрове, ако, бива, нестане цареве захире да не умре од глади! Ја стао па их око себе сехирим. Боже мој!

мислим се, свакаква ли свијета! Шарена војска па ето! . . . Једва у неке већ и ја норучих кући да ми погааљу којегата за пута тпто би ми било потребно, као рубине и друге ствари, јер ћемо се тог дана кренути. Дођоше моји и донесогае ми ствари. Плачу они а мени негато сузе иду; није гато ми је жао и гато сам се препао, већ онако нешто... Мислим се: свеједно погинуо или остао; умријети ми ваља и најпослије; али ми је жао ако оставим кости у оним страпама и гудурама а не знам за што сам их осгавио ван за туђи ћеиф! Тако сам се премишљао, а имао сам и право. Како смо пошли, како смо дошли у Сарајево, не знам вам ништа казати. А како ћу вам казати кад смо некако и ишли буди Бог с нама гато но кажу. Падни онај ондје, онај овђе, од умора и глади. Да, аскеру има његов тајин а нама ако се трефи . . . »Што си ти бре ћерето стао, за гато не идеш?« вичу они, што су тобоже постављени за старјешине, коме од нас заостане. »Не ћу! Куда да идем? Зашто бадјава да губим главу без нужде и невоље?« »Не ћеш, а?! Дегенеке по њему! Па ће ићи као на алву!« И часком га зграбе па му одвале по двајест тријест штапова по табанима А онда мора ићи хоће-не ће. Било нас је силесија кад смо дошли на црногорску границу. Ето колико нас је било. Чини ми се да је сваки од нас бацио но један камен, затрпали би једном за свагда ту малу и сиромашну црногорску земљицу, гато толики страх и зебњу задаје толико већим силама. Тако сам ја онда мислио. »Јеси ли ти, хамиџа, још који пут овуда проскакивао и тукао се с Црногорцима?« упитах .једног ихтијара овако до себе. »Нијесам до сада« — вели он. »А јеси ли ти?« — унитах другог. »Ниј-сам.« »А ти?« — упитах трећега. »Ја јесам!« — одговори он. »Па како је, Бога ти« — рекох — »је ли онако зортли ко што свијет говори?«