Stražilovo

634

машну сјекиру. Ударао је међеда што је могао боље. Али ко ће тој стрвини одољети?! Међед се пропне на стражње ноге и бијесно режући зграби Петка шапама за мипшце, на то Петко испусти сјекиру и даде се у очајпу и самртну борбу. Крв му је лопила и још мало и никад га више кућа не би жива виђеда. Али моја Гордана — Бог да јој даде здравл,е и дуг живот! — нрискочи своме брату у помоћ. Зграби сјекиру и изнарамице стане ударати међеда у чело, колико је икад могла. Међеду се заврти мозак, занесвијести се и посрне. Гордана спази у Петка за нојасом пож, хитро га тргне и малаксалом звијеру прекоље гркљан све до кости. И ово је кожа тога крвника, која ће ме вјечито сјећати на моју Гордапу, јер да ње не би, Бог зпа би ли ми Петко данас живио. Све нам је то причао у живу одушевљењу и с неким поносом. Ја сам цијело вријеме нажљиво гледао Јовапа и радознало слушао сваку његову ријеч. Не могах се начудити снази његова сииа и још више смјелости његове шћери и љубави њене спрам брата. Од срца сам жалио, што није ту, да је видим и да јој речем: Живела, Српкињо и вјерна сестро! На бадњу еечс 1803.

Мени је једнако звопила прича Јовапова и кад смо легли да спавамо, ја сам често исиод кабанице, којом се бијах покрио, ногледао па врата, јесу ли затворена. Све ми се чињаше, да чујем урлик вукова; на оиет међед . . . на свашта може бити ... И ираво да вам кажем, мало сам спавао и једва дочекао дан. Хвала Богу, мећава је попустила и ио мало се ђе ђе ведрило. Захвалимо домаћину и домаћици и ја се бацим на одмореног мркова и са Стапком рекох им: »с Богом !« У мрак стигосмо у Мосгар, јер од великог снијега, што бјеше нападао, не могасмо брзо грабити. Код куће затечемо све здраво и весело. Била је бадња вече и послије малог одмора привеселим бадњаке с братом старијим и прелијемо их вином а дјеца се весело стадоше ваљати по слами. Сутра дан, на Божић, кад сам нашао друштво код нашег попе, иснричам им пут. Јунаштво, смјелост и одважност Горданина и њепа сестринска љубав чисто их запесе. Узеше пуне чаше и кликнуше: — Е то је сестра! То је Српкиња! А ја додах: — Амазонка! Алекса Р. ШаитиК хгЈ\1\тл№——

Н А П И С А О упце је сјало васцели божји дан и све су врвеле лепотице по Милану, кад је у њ улегао Павле са својим ћеманетом иод пазувом и срео Кнегињицу. Овако се звала једна од оних девојака, што раде у помодним трговинама. Другарице ју нрозваше Кнегињицом, што имађаше лепо и господско лишце и нежне ручице и што беше мало поносита; на с вечера, кад би све остале, као јато врабаца, налетале под градске тремове, она би тада радије сама за се поносито корачала, заогрнута својом белом отканом марамом, шетајући се тако све до оних градских врата, што се зову Порта Гарибалди. Тако се сусрела и са Павлом. Он је тада лутао по свем граду, сав зароБвен у сноје музикалне мисли и оне младићске снове о будућој слави. То бијаше једно од оних дивних вечера, кад се у толико лакше уздизаше звездама у облаке, у колико га јаче тишташе празан стомак и празна кеса. Кнегињица иђаше иред њим, лахко

Ђ. ВЕРГА корачајући и но кад кад, кад би морала са својима мало укаљаним ципелицама силазити са тротоара, задижући своју сиву сукњицу. Павлу се чинило, да у тој девојчици види оне веселе ликове, што имађаше у својој машти, па је с тога увек радо ишао за њом. Те тако се видеше више пута па одлучише, да се изближе упознају. Кад ју је он први пут ословио, она је ирснула у смеј, и од тада, кад год би га срела, само би се смешкала. Она је мислила: Да сам га одмах на прве речи саслушала, можда ме не би ни тражио више. Најзад, једног кишовита вечера — Павле је тада још имао кишобран — шетали се њих двоје, руку под руку, неком доста мртвом улицом. 'Гу му рече, да се зове Кнегињица, на онда стидљиво изусти и своје право име. Павле ју допрати на педесет корака од њезине куће и ту се растадоше, јер она не хтеде, да ико, а најмање Павле, види ону сиромашну кућицу, где су живели родитељц њени.