Student

VALAAM ILI PROBLEM OBJEKTIVNE KRIVICE

Valaam, sin Boerov, preduzeo je službeno putovanje po božjem naređenju radi važnog državnog posla a putovao je na magarici. Ipak, kako se Bogu nije dopao put koji je Valaam odabrao, poslao je anđela da Valaama zaustavi. Aliti učini istovremeno da je anđeo s velikim mačem bio vidljiv samo za magaricu što se, uostalom, dešava dosta 6esto. Videći prepreku, magarica se pone racionalno i skrenu s puta; Valaam koji anđela ne viđaše pone se takcđe racionalno i poče je voštiti štapom, hoteći da je prisili da se vrati na drum. Stvar se ponovi tri puta, dok najzad Bog ne udeli dar govora magarici, koja glasno dreknu: Zašto me tučeš? Valaam koji se ne začudi specijalno zbog njenog govora jer se takve stvari dešavahu u ono vreme gnevno odgovori: Još mi se rugaš! šteta što nernam mač, sad bih te posekao! Bog ipak, koji govoraše neelegantnom labrnjom pokorne životinje dosta dugo nije jahaču objasnio o čemu se, u stvari, radi, i natezao se s Valaamom, koji beše sav modar od besa. Najzad se Bog smilova oboma i učini anđela vidljivim i za Valaama, te ovaj odmah shvatl situaciju. Anđeo odmah nasrnu na njega psujući ga; Zašto si tukao nevinu životinju? Ta magarica vikaše spasla ti je život, jer da je nastavila put, bez milosti bih te rascopao ovim železom, a nju bih ostavio u životu. Ali, milosiivi Gospodine branio se Valaam nisam te video jer mi se nisi pokazao. Ne pitam te da li si me vidio ili nisi vikaše anđeo lupajući nogom pitam te za što si tukao nevinu životinju? Ali, uvaženi govoraše Valaam mucajući lukao sam je zato šlo mi se protivila, svako bi tako postupio na mome mestu. Ne bacaj krivicu na »svakog« grmnu anđco reč je o tebi, a ne o »svakom«. Pro-

tivila se jer sam joj ja naredio, a ti si se, bijući je, usprotivio meni, koji sam tvoj pretpostavljeni, a time i Bogu, koji je mene poslao, a koji je još viši pretpostavljeni. Ali dostojni, velevažni, poštovani Gospodine jaukaše Valaam nisavn te video i kako sam onda mogao... Opet obilaziš stvar prekide ga anđeo frkćući od Ijutine. Svi ste vi isti. Svaki greši i govori da »nije znao«; morao bi se pakao sasvim zatvoriti kad bi se slušala takva izvlačenja. Zgreišo si objektivno, razumeš? Objektivno si se usprotivio Bogu! Razumem reče Valaam tužno, već sasvim pokoran. Stajao je na putu mali, dcbeo, nesrećan i brisao znoj s ćelave glave. Razumem sad sasvim dobro. Ja sam objektivni grešnik, što znači da sam uopšte grešnik. Zgrešio sam jednom, jer te nisam video. Zgrešio sam drugi put, јег sam tukao nevinu životinju. Zgrešio sam treći put, jer sam hteo da putujem dalje, uprkos božje zabrane. Zgrešio sam četvrti put jer sam se s tobom svađao. Ja sam posuda greha, nečisti pođlac za koga bi pakao bio još uvek prevelika milost. Zgrešio sam mnogo, Gospodine. Smiluj se, Gospodine. Sve to dolazi zbog ove proklete revnosti. Hajde, dosta, prestanl da sc pravdaš Ijutnu se anđeo, već mimo, odobrovoljen. Putuj dalje. Na koju stranu, Gospodine? upita Valaam. Na istu na koju si krenuo odgovori anđeo. Valaam jeknu i zajeca. Pa upravo si hteo da me zadržiš, Gospodine! Već sam te zadržao, a sad možeš da putuješ dalje odgovori anđeo. Pa zašto si roe zaustavljao, Gospodine? Prestani da mudruješ, grešniče! Bog je tako hteo. Valaam rezignirano na magaricu, koja polazeći progunđa:‘ Dabogme, na kraju sam u ovome ј • prošla najgore; moj gospodar je podneo samo moralnu neprijatnost, a mene grbača još uvek boli. A zatim se polako udaljila zajedno s jahačem. Naravoučenija u ovoj priči ima mnogo. ali nećemo nabrajali sva. Vredno je primetiti da u slučaju da se anđeo javio samo Valaamu, ovaj bi okrenuo 'magaricu koja bi sigumo poslušno skrenula s puta. Ali tada ne bi imao prilike za za s 1 ug u jer kakva jc to zasluga ako se zaobilazi vidljiva prepreka? Zasluga je ako se zaobiđe prepreka nevidljiva, a on upravo to nije hteo da učini. Naravoučenije prvo; ne omalovažavajmo glas stoke, jer ona ponekad zna bolje. Naravoučenije drugo: neznanje je greh, a pravdajući se neznanjem dodajemo samo novi greh starim gresima. Naravoučenije treće: protivno je zdravom razumu upotrebljavati zdrav razum u svađi s apsolutnim razumom. Naravoučenije četvrto: od objektivne krivice čak nas ni Gospod Bog neće osloboditi. Naravoučenije peto: takve su posledice kada se dvoje ponašaju racionalno, ali svako ima druge stvarne premise. Naravoučenije šesto; takav je život. LESEK KOLAKOVSKI (PREVEO S POUSKOG P. VUJICIC)

LESEK KOLAKOVSKI

O NAUCI

Jedno, bar u formalnom smislu, korektno ispitivanje o problemu pojma nauka treba da počne, ша i sasvim apstraktnim i siromašnim, đefinicijama osnovnih termina koji će biti upotrebljeni u ispitivanju. To. doduše, može izgledatii neobdčno, јег zašto da, ako ispitivanje vršimo s namerom da pojmove bolje odredimo, sami sebd već unapred sužavamo mogućnost i predmet ispitivanja već gotovim definicijama. Međutim, pristup •'hekom problemu ko.iim se zahteva prethodno definisanje kJjučnih termina ne može biti ovira prigovorom suštinski osporen, jer se za tako opšte (i tako često upotrebljavane) termine, kao što je »nauka«, mogu vezivati sas\dm trivijalne i zdravorazumske predstave koie možemo eliminisati samo prethodnim utvrđivanjem značenja tih termina, tj. definisanjem. Najzad, jednom unapred datom definicijom nauka neće biti do tančma određena, niti će time biti upoznate njene relaoi.ie sa drugim oblidma liudske delatnosti (što je jedna od važnih odredbi nauke); svrha ovakve preliminarne definicije je da pokaže šta se u šarolikom skupu 1 znanja i predstava piože smatrati naukom, a šta ne. Time u stvari nije oclređena nauka, nego obitn pojma псшке. Nauka je relativno sistematizovan, dokazan i proveren skup stavova, zakona, teorija o relativno određenoj oblasti istraživanja pojava prirode, društvenog psihičkog, ili raa kakvog drugog, sveta, do kojih se došlo ođređenim metodama saznavanja, tj. utvrđenim načinom pnstupanja problemima i njihovog tretiranja. Za sistematizovanost, dokazanost i proverenost se može reći da predstavljaju specifičnu razliku nauke u odnosu na naša svakodnevna zapažanja o onome što nas okružuje ili o onome što se zbiva u nama, bez obzira na to da li su ta zapažanja tačna Ш nisu. Međutim, ne može se aoodiktički utvrđiti da su sistematizovanost, dokazanost i proverenost atributi svega onog zašto se obično smatra da pripada nauci. Postoje, naime, oblasti našeg znanja a to su pre svega mlade naučne discipline u kojima još uvek ne raspolažemo obiljem podataka već samo šturim i mestimičnim zapažanjima (kao što je slučaj sa biologijom kosmičkih letova); jasno je da se tu o nekoj pravoj sistematizovanosti još ne može govoriti. Naučni podaci nužno moraju zauzeti određeno mesto u sistemu jedne nauke, ali oni to svakako _ne mogu dok taj sistem još ne postoji. Svaka iole izgrađena nauka je sistematizovala svpje zakonc. stavove...; to je upravo uslov da nauka bude izgrađena, i švaka mlada naučna disciplina teži tom stanju jer je to i čini pravom naukom. Dok odsustvo sistematizovanosti rezultata može biti svojstvo cele posebne nauke ili njene poddisoipline koja se tek rađa, dotlc nedokazanost i neproverenost svih, ili dobrog dela, stavova ne može biti osobina neke nauke Г no, da ima stavova u svakoj nauci koji su nedokazani Ш neprovereni, pa ipak čine tkivo nauke, nesumnjiva je stvar. Dobro je poznato da u matematici postoje stavovi (iskazi), koje zovemo aksdomima ili postulatitna, čija istinitost raje dokazana, već se tisvajaju kao istina. Peano je aksiomatizovao matematiku pomoću jedne relacije i četiri aksioma čija se istinitost ne može dokazati, kao ni opovrći. Nedokazanost osnovnih stavova nije karakteristična samo za ma tematiku; to je osobenost i mnogih drugih naučnih disciplina; najzad, dobro je poznat

stav da nauka nikad ne dokazuje svoja polazi. šta, već da su to samo više ili manje verovatne pretpostavke. Kad bismo inorali da čekamo da se dokažu polazne premise neke nauke, verovatno da danas ne bismo imali ni jednu nauku. Neproverenost se manifestuje kod naučne hipoteze. Poznali su mnogi primeri skupa tvrdnji koje su trebale da na nov načdn organizuju stare, yeć utvrđene, zakone i da ih usklade sa novim činienicama, a koje su veoma dugo čekale, ili još i danas čekaju, proveru. Hipoteze su važan deo nauke; nauka bi bez njih bila beživotna. Razume sc da postoje izvesni kriterijumi za razlikovanje hipoteze od običnog nagađanja i maštanja. Hipoteza mora biti provertjiva ; to je njena bitna karakteristika. . Cesto se, kao nešto speoifično za nauku, porninje još i »uspešna praktična primenljivost«. lih Ijudskih znanja. Nauka, inače. ne mora biti već primenjena u praksi (geometrija N. I. Lobačevskog је čekala čitav vek da bude primcnjena, ali joj niko nije odricao status nauke) ali гаога biti primenliiva; ukoliko se pokaže da je neki skup sistematizovanog i dokazanog znania nrincipiielno neprimenliiv, onda on gubj dignitet nauke. Nema apsolutno nikakvc konsti konstruisati elegantne račune stavova u matematičkoj logici ako se već unapred zna da jc njihova primena* potpuno nemoguca. Ocigjedno je da se kriterijum primenljivosti odnost pre svega na đeduktivne nauke tj. najpre na matematiku i logiku. .... Može se međutim, postaviti pitanje; zasto je uopšte potrebno da nauka bude pnmenljiva, tj. zašto da ne ostane elegantno izveden deduktivni sistem bez mogućnosti primene. Odgovor ćemo dobiti ako razmotrimo u čemu ic svrha nauke, tj. kakvu ulogu ona igra u liudskom životu. Nesumnjivo је da je raison d’etrc nauke služba čoveka. Čovek saznaje radi sebe samog, da bi dobio prevlast nad prirodom. Svakako da ovo ne bi bilo moguće ostvanti kad bi nauka ostala čisto deduktivno izvođenje iz nekoliko osnovnih stavova bez mogućnosti primene tako dobijenog znanja, jer tek u pnmeni svog znanja čovek može ostvariti ono zbog čega je i bio pokrenut da saznaje. Bilo bi. međutim, svakako preterano zahtevati od nauke uopšte (a i od onih koje su istovremeno i metoda za druge oblasti istraživanja) da bude odmah, svakim svojim otkrićem, primenljiva, ti. da možc odmah, da koristi primenom svojih rezultata. Nauka bi, ukoliko bi se pokonla takvom zahtevu, prestala da bude ono što jc i pretvorila se u tehniku i tehnologiju. Iz definiciie se može videti da je specifično za nauku da ima određcnu tj, određcn način tretiranja problema i ispitivanja svog predmeta. Osobinu nauke da ima relativno stro go određenu metodu je ono što je raziikuje od filozofije. Dok god se neka oblast pojava trclira filozofskim metodama, skup stavova o toj oblasti se još uvek ne može nazvati naukom. Suština izdvajanja neke naukc iz filozofijc sastoji se u pribavljanju posebne metode istraživanja. Osnovne prirodno-naučne disciplmc, kao što su fizika, biologija, astronomija... nastale su iz filozofije omeđivanjem svog predmeta i izgrađivanjem posebnih metoda istrazivanja. Međutim.'razvojni put nauka nij'e uvak takav. Geometrija nije izrasla iz filozofije (mada su se njom bavlli prvi evropski filozou, Talcs i Pitagora) već je nastala u starom Egiptu piemeravanjem zemljišta. Mnoge mlađe nauke, izuzimajući sociologiju i psihologiju, takođe леraaju svoje fevorištc u f »ozof MONASEV ,c

DRAGAN MONASEVIC

"poslednje brdo"

PREDRAG DIMITRIJEVIC

Već pri prvorn čitanju najnovije Lalićeve knjige uočavaju se izvesni momenti koji bitoo određuju njene osnovne osobine. Ovorn prili* kom biće razmalrani samo neki od tih momenata, koji su imali odlučujući uticaj na formiranje opšteg utiska o ovoj knjizi. Dosadašnje prazno đelo Mihaila Lalića i formalnim d sadržajnim odlikama predstavlja snažnu umetoičku viziju, čiji se neprekidan rast oseća od prvih pripovednika i romana »Svadba«, i koja preko »Zlog proljeća«, »Raskida« i »Haj'ke«, drugom verzijom »Lelejske t gore« dobija oblik jedinstvene i koherentne umetoičke celine. Veza između pripovedačkog i romansijerskog, koja u takvoj celini postoji, izražena je u ranijim delima prvenstveno preko širih ’tematskih 1 fabulativnih elemenata. Tako i pripovetke iz zbirke »Poslednje brdo« pokazuju izrazitu povezanost sa Lalićevim romansijerskim stvaranjem. Ta zavisnost ipak ne prelazi granicu ponavljanja, koja bi jedno književno ostvarenje činila podređenim ili na izgled nepotrebnim. Naprotiv, iz te zavisnosti i povezanosti proizlaze i neke od najboljih odlika ovih pripovedaka. Povezanost novih Lalićevih pripovedaka sa njegovim romanima pokazala se, kao što je već nagovešteno, i preko unutrašnjih i preko spoljašnjih elemenata. Tako bi se već prve pripovetke u zbirci »Veliki dan« i »Pobjegao« uz male izmene lako mogle uključiti u romaneskno tkivo »Hajke«; slično bi se moglo postupiti i sa pripovetkom »Gosti zvani i nezvani« u odnosu na »Lelejsku goru«, ili sa »Bojom Mumlom« i njenim evokativno sentimentalnim početkom u odnosu na »ZIo proljeće«, itd. S obzirom na fragmentarnu i epizodnu strukturu Lalićevih romana što se fabule tiče ne bi bilo teško porediti jednu epizodu iz romana sa fragmentom pripovetke, pogotovo ako je

reč čak o istim licima, o istom podneblju, istom ratnom vremenu i istim događajima. Ovo bi, međutim, ostale samo mehaničke paralele, kada se ne bi sjasnivale na jednoj složenijoj sličnosti koja se iskazuje u Lalićevom knjjževnom delu uopšte. Lalićeva pripovetka. naime, nikada nije gotova priča, ona nikada nije ispričana, izložena, zavrsna poetirano, dramatično i izvesno, sa omeđenim krajem. Iza formalnog završetka fabule ostaje kao nedovršen i skoro beskrajan duh pripovetke, onaj »duh pripovedanja«, koji neposredno ne zavtsi ni od fabule, ni od lica, ni od sredine i koji se nalazi u sarnom biću »otvorene« pripovetke. Lalićev umetnički postupak omogućava složenost uslovljenbsti i određenosti odnosa romanesknog i pripovedačkog u njegovom delu. Osnovni problemi sa kojima se suočavaju lica »Poslednjeg brda« su oni isti sa kojima se u ratnom vihoru suočava čovek iz oblasti oko Berana, Andrijevice d Bijelog Polja: moral, humanost, veličina i potreba drugarstva, junaštva i pravde, život i smrt, nužnost ideološkog opredeljcnja čoveka u revoluciji. U tom pogledu zbii'ka pripovedaka »Poslednje brdo« ne donosi mnogo novog, sem što na jednom formalno složenijem nivou razrešava neka od istaknutih pitanja. Na primer, omiljena Lalićeva tema »Hajke«, tj. gonjenja i bežanja, postavIjena je ovđe na nov način. Dok je romanima »Lelejska gora«, »Svadba« i »Hajka« progonjen rcvolućionar, partizan i komunista, sada se u ulozi progonjenog (u pripovetci »Pobjegao«) našao njegov protivnik. Slično se dešava i u pripoveci »Pramen tame« koia је sva izgrađena iz perspektive negativnc ličnosti. Ovaj postupak ima za posledicu niz novina, mada je šteta što se u tačku glcdišta glavne ličnosti, u prvoj i nekim drugim pripovetkama, upliću i stanovišta drugih lica. To s jcdnc strane remeti jcdinstveno pripovetkc, mada donosi izvesnu

dinamiku čije je odsustvo inače bilo primetnoMada se осела vrednosti ovih Lalićevih pripovedaka u sklopu čitavog njegovog književnog dela ne može dati bez studioznije i opširnije arvalize, izvesno je da pojedina ostvarenja u knjizi spadaju u najbolje Lalićevc stranice. To važi za pripovetke »Gosti zvani i nezvani«^ 1 »Pobjegao«, kao i pojedine uspele slike u »Velikom danu« (pokušaj Vinićana da spasu Sterfana Savovića) i u »Pramenu tame« (scena putovanja u zatvorenom vagonu). Velikc Ijuo; ske drarae koje su osnovni inspirativni sadržai u gotovo svim Lalićevim pripovetkama о уе zbirke, ne događaju se otvoreno pred licima ko ja u njima učestvuju: one kao da su se događale pre samog ostvarivanja pripovetke ili se zbivaju mimo spoljašnjih uzroka prikazanog đogađaja. Drame, znači, postoje u čoveku kao stalna i sveprisutna unutrašnja stvamost. L 3 ' lićevi junaci kao da su definisani pre i nezaviv no od pripovetke. Ovaj utisak o determinizmu Lalićevih junaka nije u suprotnosti sa prethodnim zaključcima o neposrednom događanju u pripovetci, jer oba proizlaze, jednim delom. iz osnovnog predmeta koji predstavljaju tem« Lalićevih književnih dela: iz čovekove situacij* u subonosnim događajinia rata i revolucijc pri čemu se nastoji na određenosti čoveka ■ istorijskih događaja u kojiraa se nalazi. U tom smislu i povezanost i isprepletanost sudbma mnogih lica u književnom delu Mihaila Lalica otkriva odrcđenost čovckovcg položaja u ratu. kada. su rncđuljudski odnosi zaoštreniji i uoc Ijivii’i. To otkriva i Laličevo nastojanje na stvai' nosti kao bitnora osnovu niegove literatup’ Tu povezanost umetničkog dela sa stvamošcu. tu afirmaciju života i umetnosti, tu antejsk u vczu iednog ži"otnog medijuma sa drugim. t rC ' ba shvatiti kao. najsrečniji trenutak u rastu 1 ra/voju Lalićeve umetnosti.

MARKO N£P ,Č

CRTEŽ:

6.

HLDENT