Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

76 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

сахат и дан. Било је сасвим природно да се ерцхерцог и војвоткиња сахране с истим царским почастима; зар није њена оданост и смрт била довољна да збрише прописе крутог шпанског церемониала; зар нису обоје пали као жртве државне аустриске идеје» То је било природно, — али царев престиж, цар над свима, и жив и мртав!

И увек тај церемониал. И кад наследник цар'скога и краљевскога престола путује у Пешту да отвори угарски сабор, или путује на маневре у Босну, цар мора до ситница да обележи и трајање и ред свечаности, и свачије место при ручку и вечери при дочеку и испраћају. И сад кад „трагично свршава са својим верним другом“, Цар преврће пожутеле листове дворских „реглмана“ из ХМ!и ХУП века и тражи са својим доглавником, кнезом Монтенуовом, — потомком царице Лујзе, друге жене Наполеона |, — пропис по коме да се изврши погреб. Преврће и тражи шта кажу староставне књиге царева Рудолфа П Хапсбурга, који је целу младост провео на шпанском двору Карла У (ХМ! век) и Леополда 1 (ХУП век), оба пријатељи церемониала који су утврдили за аустриски двор по рецепту са шпањолскога двора. То је онај церемониал по коме су краљеви и краљице ишли чак и у „супружанску ложницу“ праћени дворским маршалом и свитом са факљама, са музиком, с ибриком и убрусом, и чекали сахате на вратима краљевске ложнице растанак супруга. За сваку свечаност је био нарочити ред и церемониал; засебно за Велику Недељу, кад су цар и његових дванаест рођака ерцхерцога прали ноге дванаесторици сиромашних бечких стараца. За посету страних владара опет нарочити пропис; и ту је било градације, за цареве друкчије, за краљеве друкчије, за кнежеве и друге високе личности друкчије: увек један детаљ, једна нианса, да се ра"злика види. Српскога посланика, 1919., на пример, прима цар без икакве церемоније. Посланик је дошао сам, у своме аутомобилу, у Шенбрун, без икакве пратње; увео га је један чиновник из маршалата до