Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

СТВАРАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ С.%Х.С. 75“

браће с оне стране Саве, Дунава и Дрине“. А кад је доцније у ноћ стигао глас да су убили Фрању Фердинанда „онда се створило такво расположење, које се није могло друкчије него као нечовечно обележити“. Одговорност за овакво држање носи званична Србија. Хофленер, заступник консула у Нишу, писао је нешто слично, „Кад је увече око 9 сахата стигао глас у једну овдашњу кафанску башту, тешко је било гледати и слушати како је овај догађај изазвао код гостију задовољство, и то сасвим нескривено задовољство. Тако је морало бити, завршава и овај подређени чиновник, кад и водећи кругови, интелигенција, политичари, учитељи, чиновници, официри и ђаци — тако осећају.“

„Кад сам дошао Палавичинију (аустро-угарскоме посланику у Цариграду) да му изјавим саучешће 29. јуна 1914. због трагичне погибије Фрање“ Фердинанда, — пише Маргентау, амерички посланик у Цариграду, — он ме је примио врло свечано, баш као да је изгубио свога сина, и рекао:

— Јест, јест, то је страшно. Србија мора бити осуђена за своје држање, она ће морати дати задовољења. После неколико дана Палавичини ми је говорио о казненој експедицији против Србије.“

4. Око сахране.

Прва брига царева кад је дошао из Ишла у Шенбрун била је, да се утврди програм за сахрану сарајевских жртава. Цар Фрања Јосиф је био од оних владара који је полагао на дворску етикету више него ико; дворски церемониал је био саставни део његове природе. Он не зове на собет своје доглавнике да их чује, да се саветује о ономе шта. може и шта ће изићи из сарајевскога атентата; он дозива свога дворскога маршала да се договори са њим о томе како ће се поступати у овом невиђеном случају: сахранити једног члана царске куће и његову на леву руку супругу, који су умрли у исти