Šumadiska divizija I poziva : 1915 I

не са обале 1. степен под командом рез. инж. потпоручника Шауба. Пет минута доцније кренуо се 2. степен под командом рез. инжињер. потпоручника Ебертса. Свега се'кренуло 42 понтона. Напрегнутих живаца очекивао се на нашој обали развој догађаја. Од 1. октобра Дунав је порастао за 1.50 м., брзина реке знатно је ојачала а јака олуја дизала је високо таласе. Тамера, да се ешалон прво крене нешто ка западу уз реку, а да потом у широком фронту скрене ка непријатељској. обали, није се могла извести. За ово су биле слабе снаге веслача. Тежило се да се са понтонима дохвати западни врх велике Смедеревске аде, али је у овоме успео само један мали део. Нарочито су заостали аустро-угарски понтони због своје веће тежине. Чим су почели први понтони да обилазе око западног врха аде, почело да се раздањује, а опрезни непријаељ одмах је уочио шта се спрема. Наше батерије већ су ного раније пренеле своју ватру унапред, јер још није по:тојала она примерна веза између артилерије и пешадије, као / доцнијим годинама рата. Да је било везе, артилерија би била брзо обавештена о задоцњењу поласка, те би дуже времена гађала место за искрцавање. Услед овога, понтони су дочекани градом зрна. Српска пешадија и артилерија ујединиле су е у одбрани. 5 Били су то тешки тренутци када је непријатељ обасипао атром чамце, који су обилазили око западног врха аде. Пушана зрна фијукала су над понтонима; гранате и шрапнелске куглице падале су у воду; изгледало је као да Дунав кључа. Губитци се умножавају; за кратко време једва је било понона без рањених, и који нису били пробушени. Командир 4. дете 168. рез. пешад. пука, капетан Хупе, жури своје веслаче, а се што је могуће пре дохвати непријатељске обале, која је већ могла распознавати, Изгледало је као да постоји нада, да ће се наћи нешто заклона од ватре у мртвим угловима. И није се преварио, јер што су понтони ближе прилазили обали, то су мање били изложени ватри, јер су зрна пребацивала пошто су непријатељска утврђења подигнута на стрмој обали. Већ је људство веровало да ће се моћи несметано искрцати, ад су од стране Срба дочекани кишом бомби из заклона, соји су се налазили скоро окомито над Дунавом. Сада би свако евање значило сигурну смрт. Скочили су у плитку воду и са узвиком „Ура!“, полетели су уз стрму падину. Командир · чете, резервни капетан Шмит, при искакању из понтона ао је смртно рањен, погођен са два зрна. Али ово није моГло задржати борце, који полазе на јуриш. Подофицири и војици свију чета прикупљају се. Капетан Хупе, као најстарији, Одмах наређује јуриш на стрељачки заклон, на горњој ивици Падине. Неупоредивом храброшћу јуришају храбри борци уз Зрдо и после кратке борбе, прса у прса, заклон је у немач-