Šumadiska divizija I poziva : 1915 II

91

свога топовође и појурио команданту у сусрет, а кад му се коњ отргао, он је дојурио команданту и дао му свога коња. Командир 3 шумадиске пољске батерије и после примљеног наређења за повлачење остао је до последњег метка да штити пешадију. То је била последица не само правилног схватања дужности артилериских старешина у духу тактичких начела већ и међусобних интимних другарских веза за време мира и рата.: 3

Ово пожртвовање артилерије за спас пешадије дало је повода команданту артилерије да у своме извештају о раду овога дана моли команданта дивизије „да се у будуће наређује командантима одсека да својој артилерији благовремено издају наређења за повлачење из борбе и да се бар у будуће не чека да батерије узимају на предњаке када непријатељска пешадија буде свега на 50—100 м. до њих“. Ова претставка у овом случају била је непотребна, јер су наређења за извлачење артилерије издавана благовремено.

Али што су поједине батерије остале и после наређења за повлачење, те су тиме омогућиле извлачење из борбе 11 и 19 пука са много мање губитака, то је само за похвалу. То је оно што се не да уоквирити правилима или уџбеницима, јер је нешто и више и јаче од тога. То је оно што је стварало и давало Синђелиће, Рајиће и друге. Појам о дужности и залагању код ових био је и виши и јачи од живота... То, и само то, било је и биће увек не само за похвалу но и за углед.

Што се тиче одбране положаја, пада у очи сама одбрана кључа његовог. Он је припадао 11 пуку, али се налазио баш на саставу отсека 19 и 11 пука, те је био сувише удаљен од оба отсечна центра (и резерве) и зато је слабије брањен. Косна ЕШ

. ' О овом догађају Атанасковић вели; „Отступајући ка Михајловцу један непријатељски шрапнел рани ми два коња и једног возара. Ја брже наредим да се исеку штранге и ослободим кару а рањеног војника натоВарим на кару. За ово. време био сам окренут ка непријатељу и посматрао догледом, У томе угледам команданта 19 пука на 600—700 м, са штапом у руци где прелази један поток (Дакинац). Одмах наредих да се вози кара за командиром а ја зграбих коња од топовође и појурим команданту. У том се распрсне један шрапнел изнад моје главе а коњ кога сам водио, уплаши се, отргне и побегне. Ја појурих на свом коњу до коМанданта, предадох му коња и помогох да га узјаши. Он ми тада рече: „Братски ти хвала! Само пази да због мене не страдаш“.

„Чим се командант удаљио, почео сам да трчим, јер сам био гоњен пешадиском ватром. Како сам морао да прескачем рупе начињене од непријатељских артилериских зрна и преко врзина, паде ми капа и једва сам у току ноћи стигао у батерију. Сви су мислили да сам рањен и остао, ако неми погинуо“,

• За овога командира његов командант дивизиона у релацији вели: „Држање командира 3. батерије, капетана [ кл. Војислава Савића, у овим критичним и сасвим неочекиваним тренутцима заслужује сваку похвалу, јер није хтео отступити све док нас није непријатељска пушчана ватра, поред силне, паклене артилериске ватре, почела обасипати“.

% Често се у миру запажа нека подвојеност између млађих официра Родова војске. То је веома штетно и у рату може да има тешких последица.