Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

и

111

од Св. Саве, пред спаривање њихово, изгладнели и изебли преко зиме, сакупљају се у чопоре (скучнице), па као слепи иду и на све што је живо насрћу. Само што су веровања и радње око Св. Мрате мрачне и мистериозне. Ритуално клање прног мратинчета, окачивање перушине и главе његове о чађаве вериге у тавном, тајанственом делу оџака, онако је исто суморно, као што суу оно доба успављивања живе природе досадне и дуге, влажне мратинске ноћи, које као олово притискују и душу и тело природнога човека, и иначе због уласка у зиму брижног. Док, међутим, за Св. Саву је везано ведро, на снежном и здравом мразу, заповедништво над вуковима и распоређивање ових, што се у религиозним схватањима народа правда као казна за какав грех сопственика оне стоке, коју је Св. Сава вудима на жртву одредио. Почетак враћања сунца к северу. растење дана и приближавање пролећу и буЂђењу природе — и светосавском сточном култу даје свечани карактер. Обичаји Мратиних дана су страх, Св. Сава је благослов. Онамо груба крвна жртва за откуп од вукова и злих духова, за Св. Саву — хришћански пост, којим треба да се заслужи заштита његова и подела благодатних дарова за људе и њихов живи мал, најпрометније благо њихово. Ни у подвођењу вукова под власт његову народ не скрнави судију, Св. Саву, персонификацију свих идеала својих, јер је оруђе суда, вук, у погледима његовим символ мужанства, јунаштва и неког витештва међу животињама. Друге подмукле и гадне штеточине из презрења и предрасуда неће у кући ни да помене правим именом њиховим. На пр. миша зове поганац, глушац; змију — непоменица, окаменица, „она дугачка,“ поганица; у примерима и упоре ђењима лисицу народ узима за оличење лукавства и подлости, а назив медведа и његово мумлање узима, кад хоће да исмеје незграпност, гунђање. Међутим, вука махом назива отворено. Поред цењења снаге и сталности ћуди вукове у пословицама и причама својим, народ је наш преко педесет људских мушких и женских личних имена, символизирајући тиме жељене особине за новорођенче, од речи вук извео. Кад из сеоске породиљине собе изађе старица примаља, која се једина поред ње при порађању налазила, она прикупљаној, и брижној и расположеној чељади, «објављује долазак на свет новог члана задруге обично речима: „вучица вука родила!“ Код оваквих његових погледа, народу и није зазорно било ставити вука, непријатеља, који отворено удара, под власт свога Св. Саве. Зато народ „будући уверен, да вукови све раде по налогу Св. Саве, не псује их, кад учине какву штету.“')

О Св. Сави ивуцима успело је, као и у свима осталим,

5) Тихомир Балшић, Нар. предање о Св. Сави и вуковима, Веснић Фрпске Цркве г. ХХХ, 1925, стр. 712.