Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

==

119

казивач овога, не верује ово, нека дође у Врање пазарног дана, па ће видети гушавце и не треба да пита одакле су. Сви су из ових села.

И ако су казивања, везана за поједина места, кроз која је Св. Сава пролазио, распрскана по свој нашој земљи, опет се из онога, што је досад објављено, могу ухватити поједини засебни кругови његових појединих путовања, било да су они трагови стварних по оваквом поретку извршених путовања светитељевих, било да их је сам нармд тако срочно и повезао. За један од таквих кругова у југоисточним крајевима забележио је почетке пок. Милићевић у објављеним предањима о томе из Власотинца, Грделице и Власине:!), а свршетак би му био оно, што су г. Тихомиру Р. Ђорђевићу у 1914. г. на месту казивали, како народ прича за села Брешково и Војиловце, у Срезу Жегљиговском, да је Св. Сава био у њима и да је прво село проклео, а друго благословио.2) Средину тог путовања чинила би напред показана и следећа предања из Врањског Округа, што су их мени казивали. —

Пролазио Св. Сава кроз село /трвонек, у Ва ом Округу, и носио лејку (тикву) за воду. Украли му је у селу, те јеим њих проклео, да је под грлом носе. Отада су постали гушави, па и до данас им, веле, читаве торбе о врату висе. Слушао од сељана и казивао ми Михаило Стефановић, парох гумеришки.

Покојни Стојилко Цветковић, бивши парох ружићски, у Срезу Масуричком, родом из села Стубла, у Ср. Пољаничком, овако је слушао од народа горње предање, као и казивања о Св. Сави и другим околним селима. —

Кад је Св. Сава путовао, те крштавао села и учио народ, дошао је у Првонек, где су му украли дудулајку, т. ј. врђг у коме је носио воду за пиће. Због тог их проклео: „каква је моја дудулајка била, такви да будете и ви“. Отада, па до данас, сви су првонечани гушави, или како се тамо каже, јармасти.

Одатле је отишао у суседно село Славницу. Приспео је око ручка и приближио се једној кући, па питао домаћина: „је л то твоја кућа, гладан сам, хтео бих да ручам“. Човек одговори: „није моја кућа, нити знам да ли она има хлеба“. Св. Сава продужи даље, а њему каже: „да немате ви, славничани, никад својих кућа, него по туђим кућама да се потуцате и хлеба увек да сте жељни“. Отада, па до ослобођења у 1878. години, били су заиста по туђим кућама, као напо-. личари (чивчије). И данас, вели, и кад је најроднија година, немају хлеба ни за шест месеци. Мора да их или град или суша сатре.

) Краљевина Србија, стр. 381. ) Македонија, стр. 157.

1 2