Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

| |

124

или може бити, да је свратио у ово село и преноћио, или му је овде пронето тело приликом преноса у Милешеву.

Разложне су ове претпоставке, али је вероватније, да су оба ова крста уцелели до нас примерци од оних крстова, што их је Св. Сава подизао после повратка свог из Св. Горе, још као архимандрит, на које време пада и главни рад његов у самоме народу, па и постанак разгранатог народног пре"дања о свестраном учитељству његову. Доментијан и Теодосије казују нам, како онда Св. Сава, ходе По весен земли свог-ег0 ошљиљсшва, апостолљске проповљдаше еванггели-е. Да би се имала откуда даље продужавати и видљивим хришћанским објектима подржавати проповед његова, Св. Сава је онда још, сем Жиче и многих других манастира, помоћу вештих зидара и мраморника, доведених из грчке земље, пребивајући и сам с њима и учећи их, да по вољи његовој украшују богомоље, саздао и многе друге цркве, мале и велике, не само камене, него и дрвене, а идљже не достиже црркрве сешвориши, шоу кроспљ постави, г-ако да на,вљсакомњ мени свог-его владичљешва Богђ славшшњ се).

Непријатељска рука, време, а често и немар околине ништили су и монументалне споменике, а још лакше оваква обележја путовања и апостолства Св. Саве. Али ће их сва-_ којако бити и очуваних, или бар казивања о: месту, на коме су постојала. Па и о овде показаним крстовима требало би марљиво пропитивати околину и записати све што се о њима зна и говори. Ко зна у којој се, по изгледу незнатној, али баш због неистакнутости своје и мањег додира са школованима, патријархалнијој породици чува у предању по какав детаљ, који ће објаснити ове важне старине и допунити историју њихову.

Стеван Пајевић, парох пољански, у Ср. Пожаревачком, док је био парох зеленишки, у Ср. Рамском, казивао ми је, да се у онамошњем селу Паревцу изузетно не осећа ветар, и ако је окренуто тако, да би се мислило, да ће га однети кошава, која заиста коси цео онај крај. О томе народ прича, како је Св. Сава туда путовао, па се одмарао у пољу и хтео јести, али му дување кошаве сметало и досађало, те јој је заповедио: „стани, не дунула!“ Отада је, веле, стала кошава, те је сада, када свуда у околини најстрашније бесни, у Царевцу тихо.

Присутни пок. Коста Илић,-бив. парох миљевачки, у истој околини, додаде, како заиста постоји ово предање и да у ствари ветар није дувао у Царевцу и у селу Крушевици, али, од како је посечена гора на суседном Црном Врху и на Туманској планини, отпочела је кошава дуватии исподових села.

#) Иван Павловић — Домаћи извори за Српску Историју, Београд 1877., Гласник Српског Учит. Друштва, друго одељење, књ. УП, стр. 88., 84.