Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

називу главног производа њиховог, конопаца. Доцније су отпочели ићи и у цркву села Црковнице, опет с оне стране Мораве, која такође слави Велику Госпођу. -—-

Исто би тако интересантно било испитати историју ужарске еснафске славе у Прилепу, месту у прошлости по примућству занатлијском. Како ми је казивао пок. Панта Ацевић, бив. парох прилепски, ужарство је тамо раздељено било у два засебна еснафа: урганџшјски и оршомарски. Урганџије су доно«силе готову робу, а и неизрађену кудељу из Лесковца, Врања и Бујановца, па кудељу давали ортомарима, те је ови по својим ћеранама, код својих кућа, прели у канаџ, сиџиме и конопце за рачун урганџија (у време турске владавине плаћало им се за то 2 гроша од оке) или куповали за своје новце кудељу, израђивали је и пазарних дана продавали на теста и комад. И једни и други славе Св. Саву освећеног, 5. децембра по старом.

Да није с кудељом и кудељном робом, са занатом ужар"ским, из врањског краја донесена била у Прилеп и еснафска слава нашег Св. Саве, па је какав туђи утицај истиснуо, а саме занатлије успеле бар променити на слављење Св, Саве освећеног, као нарочиту симпатију нашег Св. Саве, коме је они цркву своје испоснице на Кареји, у Св. Гори, посветио био»

Такво нам објашњење намеће, на пр., и та околност, што у Лепеници они, који славе Св. Саву, преслављују Савицу, тј. Св. Саву Освећеног').

Онамо, међутим, где пресељенике ужаре врањске нису пометале никакве пропаганде, одомаћили су нашег Св. Саву, као занатског патрона. На пр. у Алексинцу су врањанци осно_ вали овај занат, сад се он готово изгубио, али се у цркви

алексиначкој чува њихова еснафска икона Св. Саве, а остаци овог еснафа заједно славе са месним опанчарима.

Кожарски (шабачки) занат у Пироту, казивао ми је прота Михаило Недић, такође слави Св. Саву као своју еснафску славу. Вредно је испитати порекло ове славе, како је данас проводе и шта својим речима и својим резоновањем 0 своме патрону пиротски кожари говоре.

____ Овај занат још се одржава у снази по неким варошима јужне Србије, али је прешао у руке муслиманима, те му се зато свакојако изгубио траг еснафске славе, Као доходнијег, приграбили су га постепено муслимани, па по казивању, и, насиљем се при том служили. Како само штављење кожа мора да се данима врши, управља и надзирава по кречним рупама и у бурадима на води, и једно и друго на отвореном про-

5) Тодор Радивојевић, Лепеница, Српски Етногр. Зборник, књ. ХУ, Београд 1911. стр 309,