Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

меље

89

не прежу ни волове, жене ништа не раде ни трећег дана, а другог раде понешто, „праве мало као распуст.“ Сваком годином слабије ово држе они, који су затрли ситну стоку и немају је. У очи Светог Мрате завежу само један узао на веригама, „да се завежу Мратињаци,“ а гребене ће жене однети у тор овчији или кошару за крупну стоку и сакрити их тамо, И петак пред 1. мартом зову Мартин петак и не раде тога дана од змија и то само они, који имају стоке. Држе 1. март и они, који немају стоке. Који држе Мартин петак, не морају и 1. март. Тих дана и не ору. Тако исто и даље у Велешком Срезу. У старије време, причао ми је за Богомиле Стојан Анђелковић, парох богомилски, много су строжије држали Мратињаке. Сасицали су, ломили и сагоревали кола и рала онима, који би ових дана упрегли волове. Међутим, у онамошњем Папредишту, у коме су Мијаци, досељеници из дебарског краја, и сада се строго држе „Мартини празници“; недељу дана, почев 11./24. нов., не раде, чак и куће тих дана не мету, да им не би зверови стоку помели.

У Морихову, и у ономе делу што припада Прилепу иу ономе, што је административно непосредно под Битољем, празнују због заштите стоке од зверова 4 дана, од Св. Мине, 11./24, до божићних поклада, 14./27. новембра, и зову их „баби“ или „Минови празници“. Жене не раде, а и људи ни за дрва не иду. ђ

И у Прилеџској околини зову Мратинце „Минови празници“, а држе их 4 дана, не раде ни људи ни жене, првог дана варе пшеницу са кукурузом. Празнују, да поље не бије град, а стоку да не даве вуци и не уједају змије. Као ритуално клање код њих служи само клање црне кокошке на Бадњи Дан изјутра, пре цркве. Заклана кокош спрема се као божићње јело.

У Струзи и околним селима на (Охридском Језеру, како ми је казивао свештеник Милан Ђорђевић, Минових празника жене не раде, а гребене склапају једно у друго, да се и вуцима уста склапају. Али обичајно клање кокоши врше на месне покладе и називају то „кокошкини поклади“. Коље свака кућа, а главу, прободену дрвеним шиљком кроз уста, забадају над улазна кућна врата. Пера са крила исте кокоши узимају деца, забоду у врх штапа од зове, зашиљеног на другој страни, па га усправно бацају у вис уз упитни узвик : „петле ли, јариче лиг“ Друга деца погађају једно или друго. Ако се штап при паду забоде у земљу с пером у вис, онда то означава петлића, а, ако се не забоде, онда кокицу. Од вукова и ради пчела целог фебруара маказама не режу, склопе их кудгод високо или у страну, да их деца не нађу и не отварају. Ако се преступи обичај, сећиће се (клаће се) пчеле, а и вуцима ће се отварати уста за клање стоке.