Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

88

се ума вади. На сабор дођу продавци ситничари чак из Кратова и Куманова, а околни сељаци продају пиће, воће, нарочито буде добрих ораха. Црквенске радње нема никакве. Ту се гледају момци и девојке, јер онда су почињале свадбе, пошто се у турско врема, односно у кругу Цариградске Патријаршије, венчавало и уз божићни пост до Св. Спиридона, 12./25. деп., докле се и риба дозвољавала. Због јевтињег посног угошћавања онда су највише свадбе и бивале. Идући за слојем уме поткопавају читаве лагуме, па се често дешавају и несреће да кога земља затрпа. И после Мратинаца, ко не успе о њима, долазе празником за уму, сакупљени у дружине, чак и из кратовског краја. У самом Куманову кољу „мартињак“ оне куће, које су се скоро са села доселиле.

У кривопаланачком крају такође ревносно празнују Мратинце, нарочито „стокари“ (сточнији домови). У очи Светог Мрате кољу кокош без обзира на боју. Ко је „клаја спрема мартињак,“ може клати и других дана Мратине недеље. Од рада се строго уздржавају. „Ако да види планински човек жену да работи, ће ву бије,“ казивао ми је Стојилко Стошић, парох козидолски. У паланачком крају копају уз Мратинце уму у селу Ранковцима, а „на распуст“ бива велики сабор.

И у највишим селима, око Козјак планине, како ми је казивао свештеник горњекозидолски Аксантије Поповић, врло строго држе Мратинце, који тамо почињу у очи Св. Мрате. Кољу живину на прагу, обичну црну, и гледају да окрваве праг. Главу обесе у оџак, а труп не паре и нечупају, него иони одеру кожу с перјем и обесе је негде, где мачка не може донтити. Строго држе први, трећи и последњи дан, а других раде дању. Људи само не раде око стаја, у којима стока борави. И људи и жене, ако што мисле слободнијих мратинских дана радити, морају прво вече, у очи Св. Мрате, започети. Младен Поповић, парох неравски, додаде, да, ако је ко имао стоку дату на кесим (лети, на млековање, уз давање сопственику опређене количине сира и масла), дотераће је пре него што захвате Мратинци, да је у своме тору тих дана; ако ће је преко зиме давати „на ак“ (на исхрану за новац), даће је пошто прођу Мратинци. Пре Мратинаца мајке спреме деци опанке и све одело, нарочито овчарчићима. Ако ко у току Мратинаца коњем куда иде, мора се на сваки начин кући на конак вратити, да му не би коњ заноћио у туђој штали, у којој га Мратинци нису застали.

На Овчем Пољу се изобичајило клање мратињака, али због вукова строго држе свега три дана. За трећи кажу, да се онда распусте или разиђу Мратињаци. Тако, и даље ка Скопљу и Велесу. У Гавору, селу између ове две вароши, казивао ми је ондашњи парох тамошњи, Тодор Јордановић, празнују 3 дана Мратињака. Првог дана не раде ништа,