Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

која све произраста, све одухотворава. Он ј

настир на обали Лауре, у коме је и сам живео, а и многе друге манастире. Међу епископима он је остао доследни за. штитник и израз оне аскетске идеје, која је онда још сретала упорно противљење и навлачила на своје представнике подозрење за нагињање манихејству. Али је победио. Мртвачки сандук његов пратило је 2.000 монаха, стекао је име оца француског монаштва, а онамошњи народ прогласио га је за светитеља свестраног заштитника свог, оно, чиме је код нас народ увенчао свога апостола и просветитеља, Св. Саву. За. Мартина Турског каже се, да је био први светитељ, коме је | западна- црква одала јавно светитељско частвовање, а на дан његовог погреба, 11. новембра, установила празник Мартина, на који су код германаца прешли многи обреди незнабожачког порекла, свезани с јесењим празником Водана.') Отуда гуска Мартинова (Мат пзтапо), која се вероватно некада приносила на жртву, и пир Мартина (Магпз тик) с пробом младога вина. Капа Св. Мартина служила је француским краљевима као знамење, застава, без које они нису ступали у поход. Он се сматрао патроном Француске, Мајнца и Ворцбурга.“2) И наш је Св. Сава кроз стрсги аскетски живот ушао у епископски чин, народ најрадије о њему као калуђеру прича; као француски краљеви Мартинову капу, и наши су банатски устаници из 1594. год. убојне заставе своје ознаменовали иконама Св. Саве, а, поред опште духовне заштите његове свему српском народу, он је и у ужем смислу био патрон једног дела његовог, Херцеговине. Поред ове сличности и подела старих веровања око вукова и стоке између Св. Мартина и Св. Саве, веза између Мартинове гуске на Западу и клања мратинчића у нас показује, да се Св. Мартин врло рано почео празновати у нас и да појам о њему није далеко изостајао иза онога у земљама инародима, у којима се као месни светитељ јаче поштовао. (Оно почетно празновање Св. Мартина у нашем народу могло је имати подстрека у затеченим код месних хришћана предањима у отаџбини Мартиновој и крају прве хришћанске мисије његове, који су крај наши претци при доселењу своме такође заузели били. То су доцније потенцирали ердељски Саси рудари. Они су у првој постојбини својој суседи и помешани били са Балтијским Словенима, имали међу собом и борбе и

ђ) Водан или Один на Северу у опште, а у германској митологији Вотан, било је главно божанство, у коме се олицетворавала васионска сила, је, уз сарадњу богова Вили и Ве створио васиону и човека. Култ његов у току времена развио се у свеоца, власника над осталим боговима. Водан је и проналазач вуненога руна. Он ће са свом васељеном погинути у борби са љутим вуком Фенриром, који ће га прогутати, али ће Фенрира убити Одинов син Видар и спасти Одина и свет.

2) 6. Кожанова, Болвшал Знциклопеди, т. ХИП, С-Петербугљ 1908. г, «стр. 679. Предња напомена по т. ХМ, стр. 381. и Х1Х, стр. 158.