Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

савезе, па и словенски бог Световид, у неколико и Перун, имали су заједничких црта са код њихових суседа, Саксонаца, нарочито поштованим, Воданом'), чији је део веровања пренет на Св. Мартина. Да уз Саксонце нису прелазили у Ердељ и Балтијски Словени, па се заједнички и у наше земље отуда пресељавалиг Да у тој могућности није извор напред (видети

· напред стр. 41.—42.) наведеног, и ако тамно очуваног, пре-

дања из источне рударске области наше о древном досељавању русих људи» У тим се крајевима, видели смо, најпотпуније и очувала Мратинска празновања и обичаји. Могли су досељеници са већ развијеним нарочитим пијететом према (Св. Мартину узимати га и за крсно име, кад су зажелели, да се и овим религиозним обичајем изједначе са српском околином. О вези између празновања Св. Мартина и странаца досељеника и о доцнијем слабљењу тог празновања из веће пажње према празновању Св. Стевана Дечанског имамо један траг и у западном крају, у Пиви. Тамо се, у ЈЉуботињу, једна равница назива Мартиње. У њој се налази црква, „у којој сада служба бива само једном у годину, !1. новембра, наиме у дан Св. Мартина. Али тога датума пада и дан Српског Стевана Дечанског, коме се сада и посвећује служба. Црква је ова врло стара и о њој нико не зна, када је и од кога подигнута, али да није она некад била посвећена Св. Мартинуг“ Око цркве се на великом пространству налази множина могила, које су припадале некаквом љубопитном селу, а где су се сахрањивали странци.2)

На размишљање о овоме наводи нас и позната фама о томе, да се међу онима, који славе Св. Мрату, сретају нарочити зли људи. Милићевићу су писали били из крушевачког краја, како се „за мратинце свуда држи, да су рђави људи, и зову их кулизе, а доселили су се иза Копаоника, из Старе Србије.“ Покојни прота Вића, из Јежевице, испод Јелице, дакле такође из копаоничке рударске области, саопштио му је да порекло онамошњих мратинаца доводе од краља Вукашина, да их зову поружним именом кулизе, да се држи како међу мратинцима има увек много рђавих људи и да се прича, како је и Краљевић Марко оставио Св. Мрату због очина злочинства и узео Љурђев-дан, крсно име свога ујака, војводе Момчила, који је био Дробњак.) Пок. Јастребов, ако није заведен оваквим писањем наших, а њему се то и иначе дешавало, каже, да су у његово време у Призрену три породице празновале овај дан и да је у њима

1) Видети о томе А. Гилљеврдинга, УИстор. Балшштскихљ Славањљ, М. т. Собр. Сочинени, СПетербургљ, 1874. стр. 171.—174 ; 294., 295.

2) п. Ровинск!и, Черногорга т |, ч. 2. стр. 256.

3) Годишњица Николе Чупића, књ. 1. стр. 101. Напомена.